Mediji su krivi, naravno, Mi nismo govna, aham...

Gledam vas i slušam kako s jedne strane razvlačite tamo neku Avu, Ekrema, Staniju i nekakve ine blizance iz Velikog brata/Farme, a sa druge neku devojčicu Tijanu kojoj treba novac za operaciju srca jer vam je na to ukazao Sergej Trifunović.

Lepo je to, na divnom se tasu vage našlo nevino dečje srce! Želim joj da se sakupi dovoljno novca i da uperacija uspe, imaće zašto da živi i čega da se seća, kada poodraste i shvati na kakvim je izbornim mukama oko toga bila Srbija...

Mi šetamo, ONI nas šetaju, a sve za Zorana

Photo: Tanjug

Prošla je decenija otkako Zoran Đinđić nije sa nama. 

Sutradan, retrospektiva. 

Šta smo juče radili? Malo smo tugovali, malo smo se trudili da makar jednog dana u godini budemo nešto pristojniji i društveno korisniji nego inače, da makar pokušamo da učinimo nešto sa svojim životom ili obećamo sebi da od sutra sigurno okrećemo novi list. 

Naravno, ponovo je prevladala patetika i društvene mreže su opet bile okićene profil fotografijama pokojnog premijera, kojima su ljudi zamenjivali svoje. Kriza identiteta za jedan dan, a već sutradan će život nastaviti po starom, jednako zaludnim životom, dok ga se, tamo negde početkom marta 2014, ponovo ne sete, na isti beskoristan način... 

Ko dobije na mostu, izgubi na izborima

Pre neki dan sarkastično tvitnuh "Kad god vidim Đilasa, setim se one stare narodne: Ko dobije na mostu, izgubi na izborima...". Tvit je prošao poražavajuće neshvaćeno, valjda nam je kratko pamćenje, šta li... ali je makar mene podstakao da napokon napišem ono što odavno odlažem a i dalje smatram da se jednom, negde, napokon mora reći. Nisam hteo pred izbore jer mi nije padalo na pamet da favorizujem nijedan od dva najveća politička bloka među Srbima 21. veka, nisam to uradio ni neposredno nakon izbora da ne bih na pravdi boga dobio etiketu likovanja nad pobedom jednih i porazom drugih.
Svejedno, ono što će mnogima zvučati kao najveća moguća blasfemija se jednom mora reći i za to ne postoji nežan način, koji će proći bez posledica: Najveći zločin protiv ovog naroda nije počinio Slobodan Milošević, nego Demokratska stranka! Zapravo, čitav taj postmiloševićevski, slavopetooktobarski DOS, ali demokrate su bile i ostale perjanica svih tih dešavanja i otuda ih i stavljam u prvi plan.

Blasfemija, jeres... znam... i mnogi su do sada uveliko prestali da čitaju, neki od njih me upravo brišu sa liste prijatelja na Fejsbuku i Tviteru, dok se proglašenje za persona non grata u budućem životu podrazumeva... Oni drugi i ređi, u koje spadate vi koji ste stigli dovde, postaviće logično pitanje koje bih i ja postavio...

Zašto?

Kako (ni)su Džedaji spasili svet od smaka

Odgovornost za izostanak potpune katastrofe onoga što nadmeno nazivamo ljudskom civilizacijom možda i ne treba tražiti u lošim proračunima drevnih Maja ili još gorim interpretacijama njihovih naslednika. Naravno da vam ovo niko neće reći javno, a i vama bi bilo pametnije da o tome ćutite nakon što ovo pročitate, ali svet je od najavljenog smaka 21.12.2012. spasila “Sila” (poznatija kao “The Force”), odnosno njeni tihi čuvari – Džedaji (Jedi knights)! Ili bar tako, otprilike, glasi još jedna od iščašenih teorija o tome zašto pre neki dan nismo zbrisani sa Zemlje, kada smo se tome mesecima veselili ko majmunčići neoljuštenoj banani…

Rekoh li iščašenih?! Bolje da odmah povučem reč, pre nego što me tuže za raspirivanje rasne, verske i nacionalne mržnje jer je, ako je suditi po poslednjim popisima stanovništva širom dela planete koji zovemo razvijenim svetom, “Džedajizam” postao legitimna religija i nacionalnost, ujedno. Uostalom, ako su Džedaji zaista spasili svet od “majanske kataklizme”, dugujemo im makar malo zahvalnosti, zar ne?

#Blogomanija u jednoj slici i tek ponekoj reči

Prođe i #Blogomanija. 
Malo smo se fizički distancirali od suštine problema da bismo pričali o njima. 
Okupili da se prepoznamo i upoznamo, 
da popijemo poneku zajedno i podelimo i osmeh i tugu, 
pohvalimo i zahvalimo kome treba, 
zakopamo ratne sekire kojima periodično nasrćemo jedni drugima na skalpove 
i utremo klizavu stazu nekim novim projektima zbog kojih će nas jedni voleti, a drugi mrzeti... 

O tome u kakvom nam je stanju blogosfera mnogo bolje od mnogih u ovom milenijumu se osvrnula Iva Tanacković u postu "Blogeri, među nama nema pravih heroja!" i ne bih da se ponavljam i tako skrnavim poštovanje prema napisanom ali ni da je previše tapšem po ramenu, ne voli ona to... 

Žao mi je samo što to nismo i mi tamo primetili, a mogli smo... i što nismo prodiskutovali o tome malo konkretnije kad smo se već našli tako na gomili, maltane u punom kapacitetu... 

Zato ću Blogomaniju, uz dužno poštovanje dragih organizatora, najbolje opisati u jednoj jedinoj fotografiji, naizgled običnom prizoru koji slučajno opazih sa terase svoje sobe u prelepom hotelu na Staroj planini, u sitne noćne sate, nakon povratka sa odlične žurke za dobrodošlicu... 

Ako hoćeš da budeš bogat, nemoj plaćati račune?!

Kaže ministar trgovine Rasim Ljajić da Vlada Srbije ozbiljno razmišlja da otpiše kamate građanima koji duguju za struju! Pa dobro, dokle će u ovoj zemlji onaj ko sve svoje obaveze prema državi i poslovnim partnerima izmiruje pošteno i na vreme ispadati magarac za podsmeh i komšijama i istoj toj državi?! 

Da, istim onim komšijama kojima ni kilovat ne fali iako su zaboravili kada su poslednji put platili struju, koji gledaju kablovsku na koju su divlje prikačeni, kojima niko nije isključio neplaćeno grejanje jer je to tehnički nemoguće izvesti a da se time ne oštete i oni koji plaćaju... I, razmislite, posle vam se na hodniku jave nasmejaniji nego što ste vi koji sve svoje platite na vreme, njima je život lepši, jedna briga manje... 

I da, istoj onoj državi koja donosi restriktivne zakone u skladu sa evropskim zakonodavstvom, ne bi li u očima Brisela izgledali baš lepi i pametni, a da potom više nikome ne pada na pamet da ih primenjuje, niti poštuje?! 

Uz svo uvažavanje socijalnog momenta i sveopšte nemaštine ovog osiromašenog društva, kakvu poruku time Srbija šalje svojim građanima? 

#Bojkot (nekih) hipermarketa (ne)rešava problem

Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS) i Udruženje za zaštitu potrošača Vojvodine (UZPV) pozvali su potrošače u Srbiji na trodnevni bojkot nekoliko najvećih lanaca hipermarketa: Maxi, Tempo, Merkator Roda i Idea, od 30. oktobra do 1. novembra. Razlozi su više nego jasni - imaju monopolsku poziciju i, umesto da međusobnom konkurencijom doprinesu snižavanju cena i, kakvom-takvom, povećanju kupovne moći osiromašenog stanovništva, oni, uglavnom, posluju po kartelskom sistemu, odnosno, kroz međusobni dogovor cene održavaju na sličnom nivou i tako potrošače drže u šaci. Pritom je kap koja je prepunila čašu bilo povećanje PDV-a sa 18% na 20%, što je ovim "veletrgovcima" pružilo dimnu zavesu pod kojom su svoje maloprodajne cene momentalno udesetostručili i, umesto za propisanih 2%, podigli ih odmah za 20%?! 

Reakcija države, koju vode stranke finasirane u velikoj meri od strane tajkuna iza ovih velikih lanaca bila je, po običaju, poražavajuće mlaka! Umesto da su im svima na vrata poslati inspektori koji će ih naterati da cene usklade sa stvarnim povećanjem poreza i da su trgovci u samom startu bili drakonski kažnjeni za svoj bezobrazluk, sve se zadržalo na velikim obećanjima i nikakvim učincima. Doduše, uz nešto intervencija iz robnih rezervi kada su u pitanju osnovne životne rezerve, što je, nažalost, više pomoglo malim i pijačnim trgovcima (koji su to razgrabili na kartone) da jeftinije nabave robu, nego što je zaista rešilo probleme najsiromašnijih slojeva stanovništva...

Dakle, onda #bojkot? 

Da, ALI...

Licemerje Komunalne policije na psećem povocu

Ovo je Sofija, taj "strašni pas" prema kojem novosadski komunalni policajci nisu pokazali ni trunku sažaljenja

Volite li životinje? Imate li, recimo, psa, a pritom živite u Srbiji? Imate?! Zaista nemate sreće... licemerje kojim ova država obasipa većinu svojih građana tako ćete često morati da otrpite u stereo tehnici... i za sebe i za voljeno četvoronožno biće.
Evo vam dva primera, dva događaja u istom danu, u istom gradu i sa potpuno različitim posledicama, pa sami izvucite sopstvene zaključke...

Scena prva:
U centru Novog Sada srećem mladića i devojku sa svojim četvoronožnim zverima na povocima. On u jednoj ruci vodi staforda, a u drugoj pitbul terijera, dok ona šeta dva pitbula. Pritom nijedan od ovih pasa koji se smatraju opasnima nema korpu! I dok je momak krupan i nabildovan, devojka deluje slabašno u poređenju sa psima koje šeta i kao da su šanse da ih zadrži ako in nešto razjari ravne nuli... Očigledno nisam jedini koji to uviđa i ljudi im se sklanjaju sa puta, a neki se čak i instinktivno pribijaju uz fasadu dok ovi prolaze.
Neko vreme idemo u istom pravcu, ja sam iza njih i posmatram ih, za razliku od dva komunalna policajca koji nedaleko "patroliraju" i nemoguće je da nisu videli neobezbeđene pse ali ih potpuno ignorišu. Uz gnušanje, zaključujem da nastavljaju potragu za lakšim plenom...