(re)Konstrakta “moderne” Srbije

 

Da li danas pobeda na Evrosongu išta znači u muzičkom smislu, ima li zaista neku težinu, lansira li karijere pobednika u statosferu i da li je peto mesto pažnje vredan uspeh procenite sami...

 

Tek, za mene je, u ovoj našoj "muzičkoj" svakodnevici, apsolutno nestvarna činjenica da je Konstrakta s numerom In corpore sano uopšte postala predstavnica Srbije na Pesmi evrovizije, pored tamo neke ultrafavorizovane klonirane matrice Sare Jo ili, sačuvaj me bože, Ace Lukasa... jer to je, budimo realni i iskreni prema sebi, daleko više današnja Srbija nego što je to Konstrakta.

Mi sad možemo da budemo, a i jako treba da budemo, veoma ponosni na sebe što nas je u Torinu predstavljao neko ko je mnogo ispred svog vremena i podneblja odakle dolazi... dakle, neko ko nas uopšte ne predstavlja, bar ne takvima kakvi zapravo, nažalost, zaista jesmo.

Jer ovo je isto kao da smo na vašar srednjovekovnih viteških mačeva i turskih jatagana poslali džedajsku svetlosnu sablju Luka Skajvokera, ali bukvalno!

 

Mnogi među nama su In corpore sano počeli da kapiraju tek na neko treće, peto, sedamnaesto... slušanje; a ima ih dosta koji i dalje nisu i možda tek hoće u danima ili godinama koje dolaze, a možda i nikad neće, nebitno. Mnogi koji danas zdušno navijaju za Konstraktu su do tog zaključka došli tek kada se oko nje podigao neviđeni hype i kada su se silni stručnjaci podigli da do tančina objasne sve detalje njene muzike, "zagonetnog" teksta i provokativnog scenskog nastupa; da je porede sa Marinom Abramović i govore da je ona srpska Lady Gaga.

 

I nije me sramota da iskreno priznam da sam, na neki način, i sam među njima. Jesam već na prvu loptu osetio snažan potencijal Konstraktinog nastupa i ostalo ozbiljno zaintrigiranim viđenim, ali sam u slojeve svega toga postepeno pronikao tek naknadno; donekle samostalno, a odnekle slušajući pametnije od sebe i, na kraju krajeva, one koji govore latinski jezik. I opet, nije sramota priznati to.

 

Strogo muzički posmatrano, bilo je na ovogodišnjem Evrosongu i boljih i melodičnijih pesama i vizuelno spektakularnijih i zahtevnijih scenskih nastupa; mada su njihove poruke većinom bile na isti kalup usiljene političke korektnosti današnjice. Realno, sem pojedinih veoma efektnih deonica, In corpore sano i ceo Konstraktin triptih nisu neka fantastična muzika koju ćete godinama rado pevušiti kad god vam se ukaže prilika. Ne, to je umetnički performans ili "angažovana pesma", da se pomalo arhaično izrazim, gde su svaka reč i svaki pokret na sceni podjednako bitan deo višeslojne celine i u sebi nose jasnu ili skrivenu poruku. A sve zajedno duboka društveno-politička poruka i vapaj za rešenjem nama ovakvima nerešivog problema javnog zdravlja u siromašnoj, nedovoljno obrazovanoj, ozbiljno sujevernoj, lakovernoj i duboko korumpiranoj zemlji, osuđenoj na večno lutanje između istoka i zapada i, daleko bitnije, između onoga što deklarativno žarko želi i nespremnosti da načini ozbiljne korake i “žrtve” u pravcu ispunjenja te želje...

 

I da jedna upravo tako opisana zemlja za svog predstavnika izabere upravo takvu pesmu?! Ne, to je apsolutno istorijski nestvaran događaj, u startu ravan pobedi sam po sebi! Pobedi, pa makar i samo na trenutak, pre svega nad samima sobom; skok u nepoznato s tek nejasnim predosećajem da možda ipak možemo drugačije i bolje od ovoga... Da nešto tako progresivno kao što je In corpore sano istovremeno postane simpatično i tinejdžerima i penzionerima, da jednako uđe u uho i univerzitetskom profesoru i medicinskoj sestri i automehaničaru i fudbaleru i devojčici koja se upravo prvi put razočarala u ljubav?! Neverovatno… Da na glasanje pozivaju čak i popovi i da se svi danima ložimo kako u Torinu na keca pobeđujemo i da će dogodine Evrosong biti organizovan ne samo u Srbiji, nego ni manje ni više nego u sada već znamenitom Glibovcu; opskurnom selu čije ime više zvuči kao neslana šala nego stvarno mesto na mapi gde žive ljudi, ali i to puno govori o nama…

 

I da se taj hype tako svetlosnom brzinom prelije na ceo region i to, ako zanemarimo sitne provokacije koje su, da ne grešimo dušu, prvo došle iz same Srbije i krugova onih koji su na domaćem izboru predstavnika propustili avion za Torino, da ukupna emocija bude toliko prevladavajuće pozitivna da na svom vrhuncu pređe u žaljenje komšija što i sami nemaju ništa slično Konstrakti, niti žirijskog sluha da nešto tako hrabro drugačije odaberu za svog predstavnika. A potom i na publiku širom Evrope koja je, internet je čudo, zaintrigirano otkrivala šifrovanu poruku pesme na dva njima podjednako “mrtva” i nepoznata jezika – srpskom i latinskom. Malo li je samo to kao uspeh?

 

A kad već pomenuh žiri, recimo samo da se Konstraktin put tu završio onako kako je i počeo i da bi se ovogodišnja predsednica domaćeg izbora evrovizijske pesme Neda Ukraden, koja će ostati upamćena i po tome što je za In corpore sano dala 0 (NULA) bodova, bez problema uklopila u veliku većinu evropskih žirija koji su nas, potpuno šokirane, ostavili bez ijednog poena. Pritom zaista kapa dole žiriju u Hrvatskoj i Crnoj Gori, koji su nas jedini počastili s maksimalnih 12 bodova, pogotovo ako znamo da su u pitanju susjedi s kojima gotovo na dnevnoj bazi imamo često potpuno nepotrebne političke trzavice zbog usijanih glava na obe strane; te Severnoj Makedoniji, koja nam je dodelila dragocenih 10 poena. Verovatno bi na istom talasu bili i Bosanci, ali avaj, oni su diskvalifikovani sa takmičenja zbog neplaćanja obaveza prema organizatorima…

 

Ali čak je i nama tek povremenim i površnim pratiocima Pesme evrovizije odavno jasno da su glasovi žirija i glasovi publike ko nokat i meso, ali na dve potpuno različite životinje koje se nikada u životu nisu srele, niti će se sresti. I to često ogromno nesaglasje između mišljenja “muzičkih stručnjaka” i mišljenja (ne)običnog naroda s dovoljnim brojem različitih mobilnih telefona i kredita na njima čitav koncept Evrosonga odavno dovodi do ivice čiste sadomazohističke perverzije.

 

Izbor za najbolju pesmu Evrope (i Australije?!) odavno je više politička poruka nego muzičko takmičenje. Uostalom, bili smo i sami u epicentru tog manifesta kada je pred sam raspad SFRJ potpuno neubedljivo pobedio naš smešni pesmičurak Rock me baby hrvatske grupe Riva, verovatno kao jedan od poslednjih indirektnih pokušaja Evrope da nam poruči da se urazumimo na vreme i ne pravimo gluposti posle kojih više nema nazad. A bivša Juga je zauzvrat uspela da se pocepa već oko izbora songa za svoje domaćinstvo, te nas je u Zagrebu predstavljala dosta kontroverzno izabrana Tajči; što je posredno možda i dodatno ubrzalo proces dezintegracije zemlje, koji je tada već malo ko iskreno želeo da spreči… Zato i nije nimalo neobično što je ove godine Ukrajina, s obzirom na aktuelni tragični rat u toj zemlji, od samog starta važila za apsolutnog favorite u kojem smo videli najveću pretnju za Konstraktu; što se na kraju i obistinilo. Ipak, bilo je za očekivati da će se žiriji mnogo većeg broja evrpskih zemalja deklarativno odrediti za Ukrajinu, što je ipak izostalo ili je ovaj put makar učinjeno nešto suptilnije, dajući Ukrajincima makar dobar temelj pred glasanje publike. Ali nemojte misliti da je Srbija išta bolja i manje promišljena, jer je i žiri u Beogradu maksimalnih 12 poena sasvim providno dao Azerbejdžanu, čija nafta ubrzano dobija na vrednosti usred aktelne energetske krize…

 

Žiri nas je osakatio ali nas je publika prepoznala i njeni glasovi su Konstraktu podigli na vrh, pa makar i samo na nekoliko dugih minuta, dok nisu sabrani i saopšteni konačni glasovi za Ukrajince, koji su dobili duplo više od bilo koga drugog. Pesma ko pesma benda Kalush nije rđava ali nije ni ništa epohalno novo, nego samo već toliko puta prežvakani “etno-rep” svež koliko i bostan u novembru. Međutim, ma šta ko mislio o uzrocima sukoba u Ukrajini, njegove razmere i ratna stradanja običnih civila su preveliki i danonoćno medijski eksploatisani da bi bili zanemareni u empatiji glasača. A uveliko kruži i biser crnog humora da je glasanju za Ukrajinu išlo ruku i to što trenutno imaju možda i najveću dijasporu u Evropi. OK, uopšte nije smešno, znam…

 

I tako, propuštena je još jedna šansa da Evrosong dovedemo u Srbiju, šansa kakvu odavno nismo imali i kakvu, veoma verovatno, nećemo uskoro ponovo imati. A samim tim i da predsednik Aleksandar Vučić dogodine izjavi kako je ovo PRVI PUT U ISTORIJI da je Srbija domaćin Pesme evrovizije, da je teško i da nas očekuju sve gori dani, ali eto, uspeli smo… i da će nam kroz godinu-dve, najviše tri sigurno biti bolje… Eh, za to bi vredelo živeti…

 

Pa ipak, makar nas je na momenat spojilo nespojivo – Konstrakta za sve, svi uz Konstraktu i to je nešto što će teško ikome brzo opet poći za rukom, pogotovo s takvom skromnom i nenametljivom lakoćom. Uostalom, tome u prilog govore i glasovi publike koji su iz Beograda poslati u Torino jer smo najviše glasova dali “Rokerima s Moldavu” i solidno bodovali i Ukrajinu, dakle dve pesmice nama toliko prijemčivog etno melosa, koje savršeno jasno asociraju na uobičajeni repertoar ovdašnjih svadbi i proslava.

 

Ergo, moderna Srbija se možda na trenutak reKonstrakta-ovala, poslavši u Evropu predstavnika koji nas ne predstavljama onakvima kakvi istinski jesmo, ali se još brže vratila na fabrička podešavanja…

Bezbrojni ovdašnji Ace Lukasi mogu da odahnu i proslave, ako već nisu, uz Moldavce, dabome…

 

Alexa Grubeša