(S)misao društvene lobotomije

U Hrvatskoj je otvorena Ambulanta za lečenje zavisnosti od kompjutera, kompjuterskih igrica, interneta i virtuelnog sveta uopšte, pri Odeljenju psihijatrije zagrebačkog KBC-a, prva u okruženju. „Ali zašto psihijatrija?! Pa mi koji umemo da koristimo kompjutere i internet smo savršeno normalni i činimo samosvesnu elitu ovog zaglibljenog društva!“, nesumnjivo će se upitati mnogi, poneko i s pravom. Međutim, istina je poražavajuća, većina je odavno izgubila meru preselivši se gotovo sasvim u virtuelne sfere, dok sve teže ume da komunicira u stvarnom svetu kojeg se užasava ; đavo je uveliko odneo šalu...

Photo by: Žarko Ptiček K ada je mala Tijana Ognjanović umirala, "lečili" smo je dobrovoljnim SMS porukama građana, kad su poplave potopile pola Srbije, vodu smo iz kuća izbacivali dobrovoljnim SMS porukama građana... ali zato kada treba još malo uglancati mermer velelepnog Hrama Svetog Save na Vračaru, spremno uskače država da pomogne?! Kako? Tako što vam na svaku pošiljku koju šaljete JP "Pošta Srbije" prisilno naplati dodatnih 10 dinara za izgradnju Hrama ! Da li je ovo opciono, pitaju li vas u pošti želite li da donirate novac u tu svrhu? Jok! Jednostavno vam na formular rukom našaraju još i pomenutu cifru i to je to, ako nećeš, a ti lepo bato sam ponesi pismo na odredište jer bez prigodne žrtve najmasovnijoj veri ove naše, navodno, sekularne države, vrli poštar ti ga nositi neće...

N eki dan sam napokon ugrabio priliku da sednem u kola i sa devojkom malo pobegnem od gradske gužve u prekopotrebni mir i tišinu Fruške gore. I bez obzira što je šuma i dalje puna blata zbog kiše koja nas ovog proleća nije štedela, super nam je bilo, taman da malo napunimo baterije kako valja odmorivši i oči i uši i dušu i udahnemo pravi vazduh u pluća, ali nisam hteo da pišem o tome, nego onome što će uslediti na povratku...  Sedamo u kola s osmehom na licima, možda umorni fizički od šetnje ali psihički potpuno rasterećeni, stavljam ključ u kontakt i okrećem, verglanje ali motor ostaje nem?! Nemoguće!  Šta je sad?  Nepunih mesec dana ranije mi je majstor sređivao anlaser i kleo se da je uradio đavolski dobar posao, a akumulator bi trebalo da je ok. Pokušam ponovo i auto ovaj put upali bez problema, a ja samo slegnem ramenima, sasvim zadovoljan činjenicom da sam ipak jeftino prošao. Zasad... 

G ledam vas i slušam kako s jedne strane razvlačite tamo neku Avu, Ekrema, Staniju i nekakve ine blizance iz Velikog brata/Farme, a sa druge neku devojčicu Tijanu kojoj treba novac za operaciju srca jer vam je na to ukazao Sergej Trifunović. Lepo je to, na divnom se tasu vage našlo nevino dečje srce! Želim joj da se sakupi dovoljno novca i da uperacija uspe, imaće zašto da živi i čega da se seća, kada poodraste i shvati na kakvim je izbornim mukama oko toga bila Srbija...

Photo: Tanjug P rošla je decenija otkako Zoran Đinđić nije sa nama.  Sutradan, r etrospektiva.  Šta smo juče radili? Malo smo tugovali, malo smo se trudili da makar jednog dana u godini budemo nešto pristojniji i društveno korisniji nego inače, da makar pokušamo da učinimo nešto sa svojim životom ili obećamo sebi da od sutra sigurno okrećemo novi list.  Naravno, ponovo je prevladala patetika i društvene mreže su opet bile okićene profil fotografijama pokojnog premijera, kojima su ljudi zamenjivali svoje. Kriza identiteta za jedan dan, a već sutradan će život nastaviti po starom, jednako zaludnim životom, dok ga se, tamo negde početkom marta 2014, ponovo ne sete , na isti beskoristan način... 

P re neki dan sarkastično tvitnuh " Kad god vidim Đilasa, setim se one stare narodne: Ko dobije na mostu, izgubi na izborima... " . Tvit je prošao poražavajuće neshvaćeno, valjda nam je kratko pamćenje, šta li... ali je makar mene podstakao da napokon napišem ono što odavno odlažem a i dalje smatram da se jednom, negde, napokon mora reći. Nisam hteo pred izbore jer mi nije padalo na pamet da favorizujem nijedan od dva najveća politička bloka među Srbima 21. veka, nisam to uradio ni neposredno nakon izbora da ne bih na pravdi boga dobio etiketu likovanja nad pobedom jednih i porazom drugih. Svejedno, ono što će mnogima zvučati kao najveća moguća blasfemija se jednom mora reći i za to ne postoji nežan način, koji će proći bez posledica: Najveći zločin protiv ovog naroda nije počinio Slobodan Milošević, nego Demokratska stranka! Zapravo, čitav taj postmiloševićevski, slavopetooktobarski DOS, ali demokrate su bile i ostale perjanica svih tih dešavanja i otuda ih i stavljam ...

Odgovornost za izostanak potpune katastrofe onoga što nadmeno nazivamo ljudskom civilizacijom možda i ne treba tražiti u lošim proračunima drevnih Maja ili još gorim interpretacijama njihovih naslednika. Naravno da vam ovo niko neće reći javno, a i vama bi bilo pametnije da o tome ćutite nakon što ovo pročitate, ali svet je od najavljenog smaka 21.12.2012. spasila “Sila” (poznatija kao “The Force”), odnosno njeni tihi čuvari – Džedaji (Jedi knights)! Ili bar tako, otprilike, glasi još jedna od iščašenih teorija o tome zašto pre neki dan nismo zbrisani sa Zemlje, kada smo se tome mesecima veselili ko majmunčići neoljuštenoj banani… Rekoh li iščašenih?! Bolje da odmah povučem reč, pre nego što me tuže za raspirivanje rasne, verske i nacionalne mržnje jer je, ako je suditi po poslednjim popisima stanovništva širom dela planete koji zovemo razvijenim svetom, “Džedajizam” postao legitimna religija i nacionalnost, ujedno . Uostalom, ako su Džedaji zaista spasili svet od “majan...