Kad se pobrkaju Twitter i Facebook



"Na Facebook-u smo prijatelji sa ljudima sa kojima smo išli u školu, a na Twitter-u drugujemo sa onima s kojima bismo voleli da smo išli u školu...". Koliko puta ste do sada čuli ovu rečenicu, ili nešto slično ali sa jednakom poentom? Lično je čuh poprilično često. Prvo od onih, takozvanih, uticajnijih tviteraša ili makar ljudi od respektabilnog staža na TW, bilo da su od mentalnog kova koji se duva brojnošću svoje trabantske pastve ili na to samo šeretski odmahuju rukom; ostavši ljudi kakvi su bili i pre te varljive "uticajnosti"...
Uzgred, ako sam ikada i znao, negde usput sam zaboravio ko je prvobitni tvorac ove mudrosti. Međutim, ono što me sada zanima je da li ona danas uopšte još važi ili su je vreme i praktična primena potrošile, kao i toliko toga drugog...




Elem, istu priču sam potom na raznim skupovima (poslednji put nedavno, na BlogOpenu i Tvitomaniji) iznova čuo i od nekoliko ljudi koji se malo temeljnije i profesionalnije bave društvenim mrežama i njihovim uticajem na naše živote. Bio sam uveren da znaju šta pričaju, iako mi je ova svojevrsna mantra nekako od starta delovala kao temelj za građenje svojevrsnog jaza između Twittera kao nekakvog elitističkog social media entiteta i svega ostalog, što pripada neukom plebsu. Onom što, navodno, živi za likovanje zbog nekog mondenskog letovanja i lajkovanje fotki sa pomenutog...
Šta su time hteli da kažu? Ako sam dobro shvatio, poenta je da se na FB-u nekako, uglavnom, sprijateljujemo sa ljudima koje već i zaista poznajemo, makar i samo površno, ali ih ipak znamo i u stvarnom životu. S druge strane, na TW bi trebalo da smo otvoreniji prema potpuno nepoznatim individualcima, ljudima koje ne poznajemo i njima se okružujemo na svom Time Line-u na osnovu sadržaja njihovih tvitova, koji nas oduševljavaju svojom duhovitošću, folozofskim temama za razmišljanje, sličnim problemima i nedoumicama koje nas spajaju ili pak kvalitetnim i pouzdanim informacijama u realnom vremenu... Svejedno, dok Twitter nije posedovao foto galeriju, ljudi su se na njemu prepoznavali na osnovu bliskih misli, a ne sexy fotografija u bikiniju, kako to često ume da bude slučaj na Fejsu.
A onda se nešto promenilo... i Twitter je i u Srbiji polako ali sigurno počeo da postaje main stream sa sve većim brojem korisnika, a floskula sa početka priče opšte mesto koje sve teže drži vodu u narastajućem buretu tvitova...


Da li je ovo i dalje ovako...???
Istina, vi i dalje svoje okružeje možete kreirati sami i družiti se samo sa ljudima u čijim razmišljanjima od 140 karaktera istinski uživate ili ih smatrate korisnim, ali isto to možete uraditi i na Facebook-u! Ko vas tera da tamo drugujete sa nekim ko vas nervira i nije li poštenije da takvog / takvu ni ne prihvatite za prijatelja ili da ih lepo liferujete što dalje od sebe, umesto da ih licemerno prihvatite, a da im posle, malo po malo, blokirate postove i da ih kao imate, a u stvari nemate? A verujem da svi znamo koliko se često to u praxi dešava...


Za razliku od Facebook-a, "prijateljstvo" na Twitter-u ne mora obavezno da bude uzajamno, što mnogima i danas smeta, a priznajem da je i meni, kao nekome ko na FB-u ima dve-tri godine duži staž bitisanja, taj fenomen dugo predstavljao svojevrsnu enigmu. Lepo je to što čovek šumove tuđeg mišljenja može svesti na minimum i kanalisati ih po svojoj volji minimalnim brojem onih koje pratimo i koji su nam zaista bitni. Međutim, vremenom je to dovelo i do pojave svojevrsnih Twiter božanstava - ljudi koji ne prate više od 200-300 ljudi, dok njih prate hiljade, smatrajući da ako ne prate njih to onda valjda znači da i nisu na TW. Potpuna glupost, naravno, ali kapacitet ljudske psihe ka idolopokloništvu je neverovatan. Potom se tvitovi tih ljudi, i kada to svojim sadržajem zaista zaslužuju ali i (mnogo češće) kada su potpuno banalni, besomučno retvituju! I to, pre svega,od strane tih zaslepljenih novopečenih tviteraša, koji na sve načine žele da se umile svojim novim idolima i da im skrenu pažnju na sebe i svoju servilnost, očekujući uzvratni folow kao nagradu; poput kučenceta koje očekuje slatkiš kada gazdi donese loptu?! Ovi, naravno, uopšte ni ne obaćaju pažnju na njih, ne komuniciraju ni sa kim van svog začaranog kruga i jačaju svoju mističnost Twitter gurua...


Neko na to navikne i prestane da obraća pažnju, ostajući na TW u potrazi za onim što ga ispunjava, skupa sa ljudima koji ga ispunjavaju... dok oni kojima je to neshvatljivo odlaze...
I pre nego što popijem prozivke onih koji nisu shvatili napisano i koji ovo doživljavaju kao jednu od bezbrojnih tviteraških kuknjava zbog neuzvraćenog folow-a, želim da jasno stavim do znanja da nemam apsolutno nikakav problem s tim i da sve ovo posmatram čisto fenomenološki i da me, ako smem da dodam, kao takvo čak i veoma zabavlja... I ako pratim i neke od takvih likova (a pratim ih) radi se o onima čiji me tvitovi iz nekog razloga zanimaju i pritom me odavno uopšte nije briga jesu li i hoće li ikada na moje interesivanje uzvratiti svojim... Na kraju krajeva, odavno sam i ja prestao da uzvraćam follow svakome, pre nego što se uverim zanimaju li me zaista ili ne...


Ali onda sam primetio nešto što me je istinski zapanjilo! Sasvim slučajno se desilo da mi je neko od onih koje pratim na TW (a koji pritom ne prate mene) iskočio kao friend suggestion na FB-u... Malo razmislim i, zezanja radi, kliknem "yes"... kad, vidi vraga, čovek me prihvatio! To mi se učinilo toliko zanimljivim da sam odmah odlučio da na licu mesta napravim mali socijalni experiment i isti postupak sam uspešno ponovio sa još desetak osoba. I svi do jednog su me prihvatili za prijatelja na FB-u, iako me ne prate na TW?! I sad se ja pitam kako, zašto, na osnovu čega... Mislim, znamo li se mi obostrano sa tog Twitter-a iako se ne pratimo baš uzajamno? Ili su im na FB-u potpuni stranci dobrodošli?! Neću ih pominjati poimence, to uopšte nije važno, ali ću samo reći da među njima podjednako ima i muškaraca i žena... Potom sam identičan experiment, sa potpuno istim pozitivnim rezultatom, ponovio i sa nekoliko ljudi na 4square-u! I ostao zbunjen... Kako, zašto?! Pa ne znamo se, ja nisam vaš prijatelj iz srednje škole! Zašto na FB može, a na TW ne može?! Pritom na Twitter-u razmenjujemo šta - misli?! Možeš misliti! A šta ako sam ja zapravo neki manijak koji slobodno vreme provodi drkajući (pardon, onanišući) na nečije fotke sa plaže, kojima FB profili obiluju? Ili, još gore, šta ako sam toliki manijak koji sada, uz pomoć 4sq-a ima lep uvid u vaše kretanje?


Ne, ja nisam taj manijak! Ali znamo da ih itekako ima, pa me zaista zanima na osnovu čega ste odlučili da jednu vrstu informacija delite sa nepoznatim čovekom, a drugu ne?! Istinski sam zaintrigiran...
I zato vas sve pozivam da učestvujete u maloj anketi koju ćete naći u gonjem desnom uglu mog bloga, da pozovete sve svoje prijatelje da učine isto i da odgovorite na jednostavno pitanje: "Na kojoj društvenoj mreži lakše dodajete ljude koje ne poznajete u stvarnom životu i delite sadržaj s njima?", a kratke razloge za to možete ostaviti u komentaru bloga. Nije baš pravo naučno istraživanje ali nas možda dovede korak bliže odgovoru na pitanje na osnovu čega se ljudi međusobno povezuju na društvenim mrežama. Odgovoru koji će, bojim se, nepovratnu srušiti definiciju sa početka priče...


Alexa Grubeša

Comments

  1. Snežana @skljuc13 December, 2011 00:10

    Vrlo jednostavno.
    Da bi mogao da ih vidiš na Fejsu, moraju te prihvatiti za prijatelja, a potom će te najverovatnije "hajdovati"
    Dok na Twiteru ih vidiš, pa uzvraćanje falouva nije potrebno :)

    ReplyDelete
  2. Sad kad ima ona opcija za subskripciju na fejsu, nije neophodno tražiti prijateljstvo da bi pratio nečije fb sadržaje, naravno u tom aranžmanu samo one koje dotični ili dotična odaberu da budu dostupni javnosti. Tu su se fejs i tviter malo približili, jer je ta subskripcija kao neki falou. Inače, nova sam na tviteru i imam tek nekih 15 pratioca, ali ni ja ne pratim za sada više od toliko. Interesantno je npr ulaziti u kanale (hashtagovima) i na taj način ostvarivati interakciju sa potpunim strancima. A meni zaista jesu svi strani na tviteru, jer tek na prste jedne ruke mogu nabrojati osobe koje zaista poznajem, a koje ga koriste. No tu su tvitapovi, pa bumo vidli... A spoznala sam već te ''uticajne'' i pitam se šta oni zaista imaju od toga? Mislim, ti falouveri su valjda postali neka zamena za one golišave fotke sa fejsa. Ko nije zgodan da se slika u kupaćkim gaćkama, taj ima krdo pratilaca na tviteru da kompenzuje, ili šta?

    ReplyDelete
  3. Obzirom da mi je mesto prebivalista odavno na Twitteru, godinama objasnjavam ljudima da nije bitno da li ce im neko uzvratiti folow. Jednostavno, vidim sve naloge koje trebam da vidim i citam sve tvitove koje trebam i koji su super.
    I onda: svi blog postovi i svi tvitovi koji imaju imalo kvaliteta dovci ce do svoje ciljne grupe ili do ljudi koji "prate" i citaju.
    I ja pratim sve na drugim mrezama a na Twiteru ne jer ne mogu da pratim istovremeno 4k naloga, od kojih pojedinci tvitnu jednom u nedelju dana, neki drugi su mrtvi kao nalozi a neki smaraju za medalju. Isfiltrirao sam svoju listu koju s vremena na vreme osvbezavam zapracivanjem novih ili otpracivanjem nekih naloga, dok imam i liste koje drugi ne vide na kojima imam puno naloga koje pratim iako ih nisam zapratio.
    Na ovaj nacin, kratim svoje vreme potrebno da bi ispratio najbitnije stvari a ponavljam, bitne vesti stizu iz nekoliko pravaca.
    Na ovaj nacin kvalitetnije vodim naloge, dok svoj koristim za uzivanje, samopromociju i promociju drugih, za komunikaciju sa svima koji to zele, ne vezano da li se pratimo obostrano ili ne.

    Fejsbuk iskljucivo koristim za samopromociju linkova i promociju drugih. Ponekad lajkujem da bih ostavio trag i povremeno tek komentarisem kada osetim potrebu za to.
    Za mene je i dalje blog osnova za razmenu misljenja, stavova i svega ostalog. Vremenom sam prestao i na blogovima da komentarisem cesto kao ranije, sada i tu kalkulisem najvose zbog svog vremena.
    Toliko je toga u informacijama i razmenama svega i svacega, da jednostavno nemam vise vremena, pa moram da pravim svoj prostor i svoje okruzenje prema svojim mogucnostima. Inace, kratak mi je dan i ne mogu da postignem mnogo toga.
    Mozda ovo zvuci sebicno, ali me je vreme naucilo da moram tako zbog sebe a ne da bih isao drugima uz dlaku. Kreiram i stvaram za sebe, delim sa svia ostalima koji imaju interesvoavanja i to je to.
    I najbitnije od svega, ovo je samo net, a realni zivot je ono sto nam donosi prave osmehe, zagrljaje i poljubce zlata vredne. Zato i volim da se druzim sa ljudima koji to isto zele, volim da delimo nasa interesovanja i da ispunjavamo nase interese koliko je to moguce i na obostrano zadovoljstvo.
    Kada napravim korelaciju, vidim da mi se dosta toga preplice u oniline i realnom zivotu upravo iz razloga sto idem iskreno, bez skrivenih namera i otvorenog srca.
    Ljudi to postuju i uzvracaju istom merom.
    Moja iskustva su pozitvina.
    Isto kao i ti, odavno sam premerio i rascistio sa cinjenicama da ne mozemo svima da se svidjamo i da nece mnogi da me prate iz raznoraznih razloga. Takodje, volim da uzvratim: "Digitalnim dodirom" na svim mrezama tako sto cu najmanje odgovoriti na pitanje ( smisleno), ili uzvratiti folowom kada osetim potrebu da trebam to odmah uraditi.

    Isto razmisljamo, isto radimo.

    Veliki pozdrav od Deke :P

    ReplyDelete
  4. Ja Tviteru uglavnom pristupam preko mobilnog, gde mi stoje isključeni i avatari i fotke. Just flow...

    ReplyDelete
  5. Mislim da je komentar Snežane @skljuc pun pogodak. Da bi bio u sferi uticaja osobe koja pokušava da bude "guru", na FB je potebno da ste prijatelji - uzajamni. Ako međutim za recimo godinu dana od te osobe ne dobiješ nikakvu reakciju na svoje aktivnosti, postoji realna šansa da si "hajdovan" od samog početka.

    ReplyDelete
  6. Živimo u zemlji u kojoj je približno 4% stanovništva nepismeno, svega 52% ima kompjuter i priključak na internet, tako da je priča o 'uticaju' pojedinih tviteraša više nego smešna. Druga stvar koja me mnogo nervira su večite podele - pripadnost političkoj partiji, sportskom klubu, vrsta muzike koja se sluša, itd. itd., a sada se delimo i na ko koju društvenu mrežu koristi. Mislim, stvarno?! I kao ovi su bolji jer konstantno prosipaju mudrosti, a ovi drugi samo kače fotke sa letovanja. Ma daaaj, bre! Koristim i Tviter i Fejs; obe mreže imaju svojih prednosti, kao i mana i to je to. U biti, svi smo mi samo korisnici društvenih mreža... E, da, postoji u psihologiji medija deo koji se bavi virtuelnim identitetima, kako se i zašto kreiraju i tu je dosta stvari objašnjeno, ali da ne davim više... Nikad duži komentar :)))
    PS. Txt je sjajan :)

    ReplyDelete
  7. Ja na Twitteru prihvatam kontakt sa svakim, a prekidam ga samo ako me neko spamuje ili uznemirava. Na Facebooku biram, jer ne mogu da budem uticajna osoba koja se očajnički bori da za sve što kaže ima reakciju od stotinak takojevića, niti to želim. Čovek mora da bude negde i ono što jeste. Po mogućstvu svugde. Da ne spominjem da je otrcano imati jednu ličnost za net, jednu za, kako Deda kaže, "real life". Njet.

    Inače, Twitter i Facebook nisu skraćenice, stoga: na Twitteru, na Facebooku.

    ReplyDelete
  8. Super blog ..Simpa raja..Sloboda ze 10*ku, V.POZZ svima i pridruzite se mom blogu putem Friend Connect da prosirimo Slobodu glasa i komentara..zahvaljujem spostovanjem

    ReplyDelete
  9. Ostao sam vam dužan rezultate mini ankete koju sam ovim povodom sproveo na blogu. Naime, na pitanje "Na kojoj društvenoj mreži lakše dodajete ljude koje ne poznajete u stvarnom životu i delite sadržaje s njima?", odgovorili ste ovako:

    79% Twitter
    8% Facebook
    5% Google+
    4% LinkedIn
    1% MySpace

    Hvala svima koji su učestvovali na odgovorima, nadam se da će ponekom biti korisni...;)

    ReplyDelete

Post a Comment

Vaše mišljenje i potencijalna diskusija čitalaca je dragoceno za što bolje razvijanje zadate teme i ukazivanje na aspekte koji su u prvi mah možda promakli autoru...
Naravno, pristojnost i kulturno ophođenje prema drugima u komentarima se, nadam se, podrazumeva...

Popular posts from this blog

Vučić je, nažalost, novi kalif umesto kalifa, pomirite se s tim!

Test za trudnoću, u nevreme...

Dobar savet Balaševića vredi