Jagnjad u otrcanoj koži vuka

(Iz Arhive)


Beograd, Topčiderski park, devedeset i neke...
Mladi zaljubljni par gunđa što im je neko zauzeo omiljenu klupu, kao poslednje ishodište za razmenu strasti jer hiperinflatornih para za hotelsku sobu nisu imali. Izvesni turbo-Srbin u trenerci navučenoj do grudi prevlači preko usana sočnu psovku na temu... hmmm... istopolne ljubavi i pljuje iz dubine duše u pravcu iste klupe, sabirajući u sebi ima li na mobilnom dovoljno kredita da pozove ekipu i obračuna se s... hmmmm... istopolnim ljubavnicima. Pojma nema da tamo sedi neko ko bi mu, da ga kojim slučajem poznaje, nesumnjivo bio idol panserbskog patritozma...

A na klupi dva muškarca iz špijunskih trilera, koji uopšte ne ćaskaju o najnovijoj kolekciji D&G i sličnim perverzijama, nego profesionalno razmenjuju bezbednosne državne tajne između Srbije i USA, stvarajući vezu koju neće raskidati čak ni kada jedan od njih karijeru okonča u Haškom tribunalu. Okonča? Pa ne baš, kako stvari trenutno stoje, ali da ne prejudiciramo tamošnju presudu i ovdašnju osudu iste...
Koja smo mi zemlja?! Ili, tačnije rečeno, skup zemalja neslavno nastalih iz istog, ratom začinjenog, lonca svojevremeno tako simpatične ideje bratstva i jedinstva; što lako ulazi u uši, a posle izlazi u feljtonskim čituljama. Sve je bila farsa! Hleba i igara za opštenarodne mase. Od multikulti idile u kojoj smo "voleli zemlju kao zjenicu oka svoga", preko hroničnog trovanja nacionalnom mržnjom bivših ljubavnika, posledičnog građanskog rata ortodoksnih seljačina i tobožnjeg zgražavanja "civilizovanog sveta" nad domišljatošću Balkanaca kada je u pitanju istrbljenje svega drugačijeg od proklamovanih vrednosti u patriotskom tv dnevniku...
I dok se vlast svesrdno trudila da nas nauči novim sinonimima, po kojima su Hrvati ustaše, muslimani balije, Albanci Šiptari, Slovenci austrijski konjušari a Makedonci zapravo Srbi s velika govornata manata, te da s neskrivenim ponosom treba da gledamo na to što nas pomenuti (sinonim odabrati po želji i kućnom vaspitanju) nazivaju četnicima, nosioci iste te vlasti su bezbrižno gradili svoja privatna carstva na leševima izigranih podanika. Huškajući nas jedne na druge do podne, a orgijajući čim prođe popodnevni odmor upravo s onima s kojima su, tobože, u najvećoj zavadi?! I onda posle sve kockice dođu na svoje mesto, pa ovdašnje samopozvane patriote ne mogu sebi da dođu od šoka što je, recimo, izvesni Naser pušten kući, zaboravljajući kako su njihovi idoli srpskog šovinizma tom istom Naseru priređivali rođendanske žurke tamo u Sheveningenu?! A mi se, glupani, ovde nešto kao živciramo!
Sve je nameštaljka, još od prvog vagona. A pogotovo junaci "našeg" otpora razumu i celom svetu bez koga se, navodno, može! Poput izvesnog Jovice, prototipa antiheroja s početka ove priče, koji plače u zagrljaju laufera iz CIA, jer njegova duša okorelog pacifiste (shodno tako miroljubivom položaju na kome se nalazi/o) nikako ne može da pomiri formiranjima tolikih eskadrona smrti. Naterali ga dušmani, jasno ko dan! A dok je on njima iza leđa gradio karijeru internacionalnog špijuna, ni šefovi mu nisu ostali dužni u svojoj saradnji ispod žita s amorfnom masom koju su nama predstavljali kao bestijalnu NATO kamarilu. Pa se tako izvesni Sloba (RIP) preko noći presvlačio iz uloge "faktora mira i stabilnosti na Balkanu" u rolu "balkanskog kasapina" i nazad. Izvesni Radovan je dobio nešto kao lekarko opravdanje i blanko oprost svih grehova od izvesnog Ričarda (koji se posle "malo" predomislio), a još (ne)izvesnog Ratka niko od tih belosvetskih moćnika nije ni pomišljao da ’apsi (a itekako su mogli), dok se neki genijalac nije dosetio da taj vruć krompir prebaci nama; kao uslov svih uslova. I sad taj Ratko više traži sam sebe, nego što ga gone oni kojima je to nerado preuzeta obaveza...
Ali grdno se vara onaj ko naivno misli da se saradnja navodnih neprijatelja kretala samo u međunarodnim okvirima! Zaboga, pa zar još ima onih kojima nije jasno da je jedini pravi i iskreni pokušaj svrgavanja Miloševića bio onaj famozni 9. mart 1991, još na početku njegove crne serije?! Istina, izvesni Vuk se tada malo zaleteo, ni sam ne shvatajući kakvu je lavinu pokrenuo i koliko je blizu cilja bio; što ga je, bez sumnje, malo i uplašilo. A posle ga je već režim pacifikovao i doveo u red, štancujući svoje disidente i vođe buna koje će moći da kontroliše. Sve ostalo je samo romantična laž! I studentski protesti i šetnje i lupanje u šerpe i, kao šlag na tortu, revolucionarni 5. oktobar 2000. Datum koji bi, da je istinoljubivosti, ušao u istorijske čitanke kao dan kada je izvesni Sloba, smatrajući da je potpuno nedodirljiv, ničim izazvan odlučio da je vreme da zatvori butigu i penzioniše se. A slike s ulica Beograda koje su obišle svet su samo obična i osrednje iskordinirana scenografija, zbog koje bi ovome trebalo posthumno dati nagradu za fair play...

Da nije tužno, bilo bi smešno! Ali kako da bude smešno, kad se ova radnja ne dešava u tamo nekoj egzotičnoj latinoameričkoj seriji, nego tu, pred našim očima? U jezivoj zbilji, koju živimo iz dana u dan! I kapa dole onima koji to još ne uviđaju ili koji se samo vešto prave dovoljno autističnim. Svima onima koji još iskreno veruju u svetsku zaveru protiv nas, u patriote i izdajnike, loše Amere i dobre Ruse, vlast i opoziciju, levičare i desničare, iskrene i neiskrene, crno i belo, nepogrešivost crkve, zle maćehe i dobre vile, Deda Mraza, uskršnjeg zeku...
Jednom rečju, brigu za bilo šta drugo sem za sopstveno smrdljivo dupe, u ovom ništa lepše mirisnom svetu!

Aleksa Grubeša

Comments

Popular posts from this blog

Vučić je, nažalost, novi kalif umesto kalifa, pomirite se s tim!

Test za trudnoću, u nevreme...

Opet #EXIT, a izlaza ni u najavi?!