(S)misao društvene lobotomije

Photo: Tanjug P rošla je decenija otkako Zoran Đinđić nije sa nama.  Sutradan, r etrospektiva.  Šta smo juče radili? Malo smo tugovali, malo smo se trudili da makar jednog dana u godini budemo nešto pristojniji i društveno korisniji nego inače, da makar pokušamo da učinimo nešto sa svojim životom ili obećamo sebi da od sutra sigurno okrećemo novi list.  Naravno, ponovo je prevladala patetika i društvene mreže su opet bile okićene profil fotografijama pokojnog premijera, kojima su ljudi zamenjivali svoje. Kriza identiteta za jedan dan, a već sutradan će život nastaviti po starom, jednako zaludnim životom, dok ga se, tamo negde početkom marta 2014, ponovo ne sete , na isti beskoristan način... 

P re neki dan sarkastično tvitnuh " Kad god vidim Đilasa, setim se one stare narodne: Ko dobije na mostu, izgubi na izborima... " . Tvit je prošao poražavajuće neshvaćeno, valjda nam je kratko pamćenje, šta li... ali je makar mene podstakao da napokon napišem ono što odavno odlažem a i dalje smatram da se jednom, negde, napokon mora reći. Nisam hteo pred izbore jer mi nije padalo na pamet da favorizujem nijedan od dva najveća politička bloka među Srbima 21. veka, nisam to uradio ni neposredno nakon izbora da ne bih na pravdi boga dobio etiketu likovanja nad pobedom jednih i porazom drugih. Svejedno, ono što će mnogima zvučati kao najveća moguća blasfemija se jednom mora reći i za to ne postoji nežan način, koji će proći bez posledica: Najveći zločin protiv ovog naroda nije počinio Slobodan Milošević, nego Demokratska stranka! Zapravo, čitav taj postmiloševićevski, slavopetooktobarski DOS, ali demokrate su bile i ostale perjanica svih tih dešavanja i otuda ih i stavljam ...

#onokad ti i gradski autobus okrene leđa... Pre petnaestak minuta sam kod novosadske Železničke stanice pritrčao gradskom autobusu na liniji 4, prekasno shvativši da vozač još ne namerava da krene. Prvo sam kod zatvorenih srednjih vrata bezmalo naleteo na čoveka u invalidskim kolicima , da bih se na prednjim vratima susreo sa redom od pet-šest ljudi ispred mene, koji su jedan po jedan kupovali kartu. Srednja vrata su i dalje bila zatvorena, niko ništa nije pominjao ...

Gledam danas ovo staro-novo događanje naroda na Kosovu. Gledam i ne verujem da sam toliko proklet da za ovo malo života doživim takav Deja vu once more?! Istina, odavde, podosta severnije, sa, neki bi naivno mogli pomisliti, bezbedne udaljenosti... Možda bezbedne od tih neobičnih gumenih metaka, ali jednako pogubne po ionako svakim danom uštrokavljenu mentalnu higijenu... Ne znam ja ko je tu prvi pucao i zashto. Daleko sam, već rekoh, na onoj "bezbednoj" distanci, a odavno sam razvio odbrambeni mehanizam navike da vesti uzimam s ozbiljnom dozom rezerve. Jedine nesporne činjenice su - šestoro ozbiljno povređenih Srba demonstranata i četvorica ozbiljno povređenih vojnika KFOR-a . Ne znam kako vama ali, koliko sam ja uspeo da sledim hronologiju događaja kod Jarinja, nameću mi se dva zaključka: 1. gumenim mecima su prethodile kamenice 2. upotreba bojeve municije je usledila nakon što je neki idiot iz mase na vojnike KFOR-a bacio "eksplozivnu napravu kućne izr...

„OTPISANI“ PONOVO MEĐU SRBIMA, ALI OVAJ PUT SAMO STARIJIMA OD 14 GODINA J oš se dimilo sa zgarišta izvesnog (po)graničnog prelaza koji, strogo ustavno-pravno gledano, zapravo nije granični prelaz nego kućica u kojoj se naši građani zapljunu da bi prešli sa jednog, nespornog dela svoje teritorije, na onaj drugi, Ustavom (neod)branjeni, kada nas je državni RTS počastio novom reprizom serije „Otpisani“. Da, život je pun tih zanimljivih slučajnosti... Na tv-u besmrtni ilegalci Tihi i Prle slažu Švabe i domaće izdajnike na kamare, a slična situacija i na terenu – glavni negativac onaj KFOR-ov nemački general koga je tih dana, usled izliva patriotskih emocija, bilo tako lako pobrkati sa čuvenim Krigerom, dok su se naši vodeći diplomatski diverzanti borili za još malo vazduha za kosovske Srbe na barikadama. Samo što život nije film, te u stvarnosti slabiji praktično nikad ne trijumfuje. Tako smo preko noći i zaista postali otpisani, a na istoriji je da utvrdi da li nas je otpisala ...

“Dnevnik” na licu mesta: kontroverzni projekat “Skopje 2014.” – novo lice Makedonije ili utopija potrage za izgubljenim identitetom M alo ko se od onih koji su bili živi u vreme razornog zemljotresa 1963. godine, koji je sravnio sa zemljom oko 80 odsto građevina u Skopju, mogao nadati u šta će se pretvoriti njihov grad pola veka kasnije. „Skopje 2014.“ je kapitalni projekat makedonskih vlasti, koji uveliko preobražava grad na Vardaru do ivice prepoznatljivosti. Neki će reći i uveliko preko ivice dobrog ukusa, ali mišljenja su različita i, kao i obično, nepomirljivo podeljena; dok oko starog Kamenog mosta, koji se onomad nekim čudom odupro snažnim podrhtavanjima tla, na sve strane niču dodatne dizalice, podižući bezbrojne nove zgrade i spomenike koji će prestonicu delimično priznate Makedonije definitivno staviti na mapu. Samo je pitanje čega. Rugla zbog sve dubljeg brkanja ionako mnogima upitnog identiteta, kako to tvrde jedni, ili pak turističkih destinacija koj...

Foto: "Kurir" I nternet "prelistavanje" štampe me je ovog jutra dovelo i do "Kurira". Što da ne? Mislim, dakle postojim - izlaze na kioscima i oni suvlasnici vlasti što ih najviše pljuju prvo kod njih trče da daju intervju, dakle ozbiljne novine... Kad tamo tekst o tome kako se uskoro može očekivati da i neko krupnije govance (oksimoron, znam) iz tajkunsko/političkog miljea bude ćorkirano kao naredni preduslov za EU, od čije milostive kandidature će, kako smo upravo mogli čuti, zavisiti hoće li vlast sa umišljajem slavodobitničkog elana raspisati opšte izbore narednog aprila. Valjda ne onog prvog u mesecu, je l'...

S vratila nam pre neki dan u posetu simpatičnoj prestonici delegacija holandskog parlamenta, istog onog što najviše zateže oko ratifikacije nasušnog SSP-a, uslovljavajući iz razumljivih razloga Srbiju u Evropi Ratkom Mladićem u Hagu. Dođoše ljudi kao prethodnica Serža Bramerca, od čijeg će najnovijeg utiska o našim aktuelnim vođama zavisiti kako će biti nama ali i njima, jer cenim da im samo poneki krupan + mirišljavom olovkom u Bramercovoj teki donosi kakav-takav promilčić šanse da nas u još jednom mandatu počaste svojim plemenitim predvodništvom. U protivnom ćemo, veoma verovatno, gledati kako se u preganjanju sa EU, Hagom, nepostojanjem normalne privrede i generalnim siromaštvom i apatijom nose neki drugi. A opet isti, doduše! Ali nećemo sad o tome...

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili) D a li je Vlada preživela Mlađine nestašluke? Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri . A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...

U bedljivo najviše građana Srbije smatra da je najbolje bilo u društvenom uređenju za koje se većina naših političkih partija trudi (doduše, samo načelno) da ga ostavi na smetlištu istorije – socijalizmu. Tako bar kaže čak 81 odsto ispitanika u istraživanju javnog mnenja "Kako građani Srbije vide tranziciju" koji su, od mogućih pet poena, svoj životni standard u vreme Titove Juge ocenilo jakom četvorkom. Međutim, ispada i da je onda stanovništvo famozne pravne naslednice pomenute Jugoslavije iskazalo zabrinjavajuću dozu mazohizma i poražavajuće sklonosti da joj bude gore, s obzirom da su ispitanici u okviru iste ankete većinski odgovarali da se, kada bi mogli da biraju, ne bi vraćali u taj period. Kako, zašto, u čemu je dragocena poenta vica?

E vropa nam je, evo, takoreći iza ugla. E sad, to što su nama potrebne godine, da ne kažem decenije, za savladavanje običnog ćoška,već je pitanje za antropologe. Izdresirala je civilizacija toliku domaću marvu i svakolike narode i narodnosti, te će, valjda, ako bude dovoljno uporna i dosadna, jednom morati da trijumfuje i nad srbljem... Bilo da se radi o onima među nama koji se ističu ne baš hvale vrednim predvodništvom mase, ili običnim jedinkama s margine života, koje neophodnost raskida sa srednjovekovnim vrednostima i iskoraka u 21. vek uviđaju taman koliko i potrebu da makar ponekad operu noge. Izbegavanje i jednog i drugog vodi ka okupaciji gljivica, pa ti bato vidi šta ćeš...

( Iz Arhive ) N eki srećnik je izvukao još jednu evro-milionsku loto sedmicu! Ili je bar tako objavljeno, a mi, razume se, nemamo razloga da sumnjamo u čistotu namere Državne lutrije da nas usreći. Ako je tako, taj se napokon snaš’o. A šta ćemo mi ostali što nas mrzi da uplatimo tiket? Mi za čiju platu još nije izmišljena čudotvorna Vijagra. Ne diže nam se, ali se zato dižu cene?!           Njima, u nas, izgleda baš pogoduje kriza! Što je situacija teža i što je repromaterijal, posledično, jeftiniji, to je finalni proizvod skuplji?! Pa gde to ima? Sem u Srbiji, naravno… Pšenica nikad jeftinija, a proizvođačima hleba ne pada na pamet da spuste cenu vekni! Kažu nerealno je to, jer je brašno tek neznatna stavka u formiranju cene. Pa od čega mese hleb? Od čokoladnih pahuljica?! A nakon i dvanaestog ovogodišnjeg poskupljenja benzina, koje sigurno neće biti i poslednje, sada i definitivno imamo najskuplju vožnju u Evropi. Mi, neartik...

( Iz Arhive ) Voleo bi predsednik da promeni Ustav. Ovaj naš Ustav, je l’, a i predsednik podjednako naš, takođe. Istina, najavio je on to još davno, za one s tvrdoglavim pamćenjem. Još onda kada je, neposredno po ubacivanju svog listića na referendumu, izašao pred novinare i izjavio da je Ustav za koji je upravo glasao veliki korak napred za Srbiju od koje bolju nemamo, ali i da će biti vremena da se ispravi ono što njime nije najbolje definisano. Doduše, reče on tada i da se ponosi velikim delom ovog dokumenta, koji je prethodno mesecima mincao s dvojicom izvesnih Vojislava, ali ko bi se sada još i toga sećao? Uostalom, takva su ova vremena zgodno iskrivljenih tranzicionih maski, koja zahtevaju tako velike žrtve izlizane floskule poput demokratije. I ako se bude merilo po tome, DS-u kad-tad neminovno sleduje epitet modernog velikosrpskog mučenika. A sve u korist narodnog prosperitetita, svakako. Dabome da Ustav treba menjati i, da je bilo pameti, nikada ga ovakvog ...

( Iz Arhive ) Baš nešto s, ispostaviće se opravdanim, podozrenjem poslednjih meseci posmatram realizaciju biznis plana nekog lokalnog obućara. Čoveku posao bukvalno cveta! I ništa mi ne bi bilo jasno da nisam pogledao veb sajt neke od ovih naših dičnih velikih partija i slučajno spazio obućarevu firmu među najrespektabilnijim stranačkim finansijerima?! I tu padne računica: 2+2=4 i logičan zaključak – kapa dole majstor cipeliću! Pa kako mu i ne bi krenulo kad su ovi njegovi sad na vlasti, pa je i red da mu se oduže za unosne priloge tokom kampanje.           Doduše, nešto me sad tu kopka. Da vlast valja, narod bi valjda imao onaj bolji standard iz predizbornih kampanja, pa bi ljudi kupovali nove cipele, ’mesto da krpe stare? Ali dugovi su dugovi, naročito prema stranačkim finasijerima, i red je da se vrate! Sreća naša da domaće partije dotiraju ti pilićari, jer šta bi tek bilo da su im s lovom za one luks kampanje uleteli nezajažl...

( Iz Arhive ) K’ vragu i SEKA!           Taman dođeš na vlast, obećavši prethodno rulji niz neostvarivih bajki, kad ono, umesto da zasluženo uživaš u blagodetima na vrhu društvene piramide, Ameri izmisle nekakvu globalnu krizu koja se, gle čuda, prelije i na nešto manje globalnu Srbijicu; te sad mora da se štedi?! Izem ti sreću!           Ali ne bi Srbija bila to što jeste da se ovde i s tim ne odugovlači. Mi za sve imamo vremena, pa tako i za nalaženje izlaza iz krize i, kako stvari stoje, epohalno rešenje ćemo otkriti tek onda kada ostatak sveta tu priču već uveliko premesti u istorijske čitanke. No, dok smanjenje rekordno preobimne i trome državne aministracije kod nas čak i u uslovima najgore krize može da čeka, povećanje akciza ne može. Tako ćemo konstantno odlivanje para na održavanje koalicione idile na vrhu peglati novim nametima na benzin, mobilne telefone i slične “luksuze”...

( Iz Arhive ) Beograd, Topčiderski park, devedeset i neke... Mladi zaljubljni par gunđa što im je neko zauzeo omiljenu klupu, kao poslednje ishodište za razmenu strasti jer hiperinflatornih para za hotelsku sobu nisu imali. Izvesni turbo-Srbin u trenerci navučenoj do grudi prevlači preko usana sočnu psovku na temu... hmmm... istopolne ljubavi i pljuje iz dubine duše u pravcu iste klupe, sabirajući u sebi ima li na mobilnom dovoljno kredita da pozove ekipu i obračuna se s... hmmmm... istopolnim ljubavnicima. Pojma nema da tamo sedi neko ko bi mu, da ga kojim slučajem poznaje, nesumnjivo bio idol panserbskog patritozma... A na klupi dva muškarca iz špijunskih trilera, koji uopšte ne ćaskaju o najnovijoj kolekciji D&G i sličnim perverzijama, nego profesionalno razmenjuju bezbednosne državne tajne između Srbije i USA, stvarajući vezu koju neće raskidati čak ni kada jedan od njih karijeru okonča u Haškom tribunalu. Okonča? Pa ne baš, kako stvari trenutno stoje, ali da ne p...