Sanjamo 6. oktobar, a ni 1390. nije svanula?!

Gledam danas ovo staro-novo događanje naroda na Kosovu. Gledam i ne verujem da sam toliko proklet da za ovo malo života doživim takav Deja vu once more?! Istina, odavde, podosta severnije, sa, neki bi naivno mogli pomisliti, bezbedne udaljenosti... Možda bezbedne od tih neobičnih gumenih metaka, ali jednako pogubne po ionako svakim danom uštrokavljenu mentalnu higijenu...

Ne znam ja ko je tu prvi pucao i zashto. Daleko sam, već rekoh, na onoj "bezbednoj" distanci, a odavno sam razvio odbrambeni mehanizam navike da vesti uzimam s ozbiljnom dozom rezerve. Jedine nesporne činjenice su - šestoro ozbiljno povređenih Srba demonstranata i četvorica ozbiljno povređenih vojnika KFOR-a. Ne znam kako vama ali, koliko sam ja uspeo da sledim hronologiju događaja kod Jarinja, nameću mi se dva zaključka:

1. gumenim mecima su prethodile kamenice

2. upotreba bojeve municije je usledila nakon što je neki idiot iz mase na vojnike KFOR-a bacio "eksplozivnu napravu kućne izrade"

Da li to opravdava američke vojnike koji su istog trena umislili da brane Alamo, pa po okupljenim civilima raspalili iz svega što im je bilo na raspolaganju i što su i u jasno obeleženom sanitetskom vozilu videli neprijatelja?! Ne, nimalo, naravno! Mada se, lično, verovatno nikada ne bih usudio ni da, poput onog našeg vajnog ministra Bogdanovića, razularenu masu koja frlja kamenje na uniformisane nazovem nenaoružanim ljudima koji žele miran dijalog?! Mislim, ne sećam se da smo ih tako zvali tokom prošle gay parade, pa mi se ne čini fer da sad počinjemo...

Vi, naravno, svoju samospoznaju i zaključke izvucite sami... Bilo ih je raznih i svacega sam se nagledao listajuci #kosovo na Twitter-u. Kosovo je oduvek bilo upravo to - najpogodnije moguće tlo i tema za manipulaciju masama i, u manje-više ravnomernim četvorogodišnjim intervalima, glasovima na izborima! Valjda još od onog (ne)slavnog Kosovskog boja, kada svojim porazom, kažu, spasismo (J)evropu... ili joj bar dadosmo još koju godinicu predaha... Od Vuka Brankovića kao, navodnog, izdajnika i Miloša Obilića kao, navodnog, heroja, a o junačini Kraljeviću Marku da i ne pričam...

Srećom, u obilju kontroverznih informacija, patriotskog busanja u prsa sa bezbedne udaljenosti i preganjanja neistomišljenika spazih i sjajan tweet @jelenadjurovic "Je l' konačno počela 1390. godina", koji me je i inspirisao za ovaj post i naveo na zaključak da smo svi mi koji i dalje čekamo onaj famozni "6. oktobar" potpune budale, imajući u vidu u kom zapravo veku ova zemlja i dalje vegetira, ne uspevajući ni dan danas da dobaci dalje Obilićevog ručnog rada pred Muratovim čadorom... #onokad se šćaše na Kosovu vojska...

A kada stvari počnu da se posmatraju iz tog ugla, bojim se da će nama ovde mnogo štošta još (pre)dugo ostati samo nedosanjani san...

U međuvremenu, mene više brine ko je tamo poslao taj narod naoružan naizgled trivijalnim kamenicama na duge cevi vojnika KFOR-a! Jer bog je svedok da se njegov "nebeski narod" nikada i nigde nije spontano okupio. Nije tako bilo ni onih "velikih" datuma srpske moderne demokratije - ni 9. marta 1991, baš kao ni 5. oktobra 2000, ma šta vam neki o tome danas pričali, pa ne vidim valjanog razloga da je 27. septembra 2011. kod Jarinja bilo išta drugačije... Ne, mene zapravo brine što će neko, nekad, neki ovdašnji narod ponovo tako poslati i što će to taj narod iznova prihvatiti, ne shvatajući koliko je opet izmanipulisan...

Foto by Marko Đurica

I manipulacija se nastavlja... a da bi to tako moglo, bure baruta valja periodično dobro podgrejati i tome svako nesebično daje svoj manji ili veći doprinos... i Ameri i Rusi i EU, i Albanci iz Albanije i oni sa Kosova, i Srbi iz Srbije i oni sa KiM... A da zapravo niko ne zna šta tačno želi u tom kontinuiranom zamešateljstvu, kojem rok trajanja očigledno ne zastareva. Sem Albanaca, koji su, gle čuda, želeli nezavisnost. Želeli su je dovoljno jako i beskrupulozno da su je na kraju i dobili, iako se njome nisu naročito usrećili. Tu, naravno, mislim na običan narod, onaj koji, ma gde se nalazio, niko ništa ne pita. Pitajte ih, pa ćete čuti... Doduše, istom analogijom ispada da Srbi nisu dovoljno jako želeli da zadrže Kosovo?! Ko zna, možda i nisu... Samo što ovom prilikom više ne mislim na običan narod...

Siroti narod koji tamo živi ili je živeo to svakako jeste želeo ali ko je ovde ikada za išta pitao narod?! Izbore i referendume ne računam! To su ionako samo retorička pitanja za "narodnu volju"...

I zašto bi onda bilo koja ovdašnja vlast, od Tita, preko Miloševića, pa na ovamo, do Koštunice i Tadića, imala išta više sluha za želje onih koji žive na Kosovu od želja onih nešto severnijih i nas još malo severnijih... a kojima iz dana u dan demonstrira koliko ih zaista boli uvo kako nam je i za to što hoćemo. Iako, koliko se sećam, svi mi, kad podvučemo neku elementarnu crtu, samo želimo da živimo koliko-toliko normalno. Pa nisu to, valjda, tako megalomanske želje, majku mu?!

Svima njima na vlasti je dobro, jbg. I onda je sve samo prokleta forma, a suština je ionako previše komplikovana za analizu i naporna za shvatanje... A naravno da nam je onda lakše da pričamo kako je još uvek više banana država koje nisu priznale Kosovo od onih ozbiljnih nacija koje su to odavno učinile, da pravimo paralelne institucije, da ono što je svima drugima granica između dve podjednako smešne države nazivamo administrativnom linijom (nasred naše nedeljive državne teritorije?!), da pravimo privid državne celovitosti tamo gde nema ni države... I da pričamo kako ne damo Kosovo koje, realno, odavno nije naše i nemamo pojma šta bi sa njime činili sve i ako bi nam ga neka zlatna ribica sada iznenada vratila...

JBG, bolje da umuknem na vreme...

I da, potpuno mi je jasno da se mnogi neće složiti s napisanim... Moguće čak i većina. Ali sorry, za mene je (ne)učešće u većinskim, na silu ustoličenim, histerijama odavno pitanje presudnog očuvanja zdravog razuma... Ili bar ono malo što ga je još ostalo, ne zahvaljujući pomenutima...

Alexa Grubeša