Autobus vs invalidska kolica

#onokad ti i gradski autobus okrene leđa...

Pre petnaestak minuta sam kod novosadske Železničke stanice pritrčao gradskom autobusu na liniji 4, prekasno shvativši da vozač još ne namerava da krene. Prvo sam kod zatvorenih srednjih vrata bezmalo naleteo na čoveka u invalidskim kolicima, da bih se na prednjim vratima susreo sa redom od pet-šest ljudi ispred mene, koji su jedan po jedan kupovali kartu. Srednja vrata su i dalje bila zatvorena, niko ništa nije pominjao...




Ušao sam poslednji, pružio novac za kartu i, dok mi je vraćao kusur, rekoh vozaču da pred srednjim vratima čeka čovek u kolicima.


- Ma znam ga, ceo dan se voza! Ne mogu ga ja svaki čas unositi u autobus, nisam za to plaćen - odgovori mi vidno iznervirani vozač.


Da, i ja sam, priznajem, primetio da je u pitanju neki gradski klošar ali kakve to veze ima?! Gradske vlasti su i njemu dozvolile besplatnu kartu i što da se malo ne ogreje u autobusu ako već može? Na moj komentar vozaču da ću mu pomoći da ga unese, dobio sam sledeći vrlo živopisan odgovor, u skladu sa tom vajnom, valjda proevropskom politikom brige za sve i nabavke modernih autobusa kojima i osobe sa invaliditetom (je l' se to sad tako moderno i politički korektno kaže?) mogu samostalno i bez ponižavanja da pristupe.


- Ko ga jebe, sledeći mu je niskopodni, pa neka sačeka! - odbrusio mi/mu je vozač.


Osvrnuo sam se prema putnicima. Makar prednja polovina je bez sumnje čula naš razgovor ali su na moj upitni pogled svi ili okretali glavu kroz prozor ili prazno gledali pred sebe... Na trenutak pomislih treba li da i glasno izgovorim pitanje hoće li neko da mi pomogne jer ne mogu sam i sledećeg trena odustadoh. Čemu? Nemoguće da sam ga samo ja video?! Neki su ga sve vreme gledali kroz prozor i da su želeli da to učine, ne bi čekali moj vapaj za pomoć. Da se raspravljam sa putnicima i držim im moralne lekcije?! Ne vidim svrhu... Očigledno smo već na suviše toga potpuno oguglali i ne vidim šta bi tu prekor tamo nekog nepoznatog mladića u autobusu promenio. Da li bi možda nekome prodrmao uspavanu i možda i zaboravljenu savest? Čisto sumnjam... A sam, na žalost, ipak ne mogu...


Izgubio sam bitku pre nego što sam je i započeo. Slegoh ramenima i sedoh na prvo prazno mesto, pridruživši se gomili. Da agonija bude gora, autobus nije kretao još bar dva-tri minuta... Međutim, sudeći po žamoru putnika, učinilo mi se da je samo meni neprijatno zbog toga, toliko da sam na momenat pomislio da demonstrativno izađem i kući odem pešice. Ali sam ostao. Žao mi je, ipak sam samo običan čovek a ne superheroj...


Napokon smo krenuli, ostavljajući za sobom čoveka u kolicima, poput onog sna o tim famoznim evropskim vrednostima, što su nam uvek na vrh jezika a (pre)daleko od pameti... očigledno i meni, koliko i skoro svima ostalima. Verujem da bi neko možda postupio drugačije, isterivao univerzalnu pravdu... a ja, eto, ipak nisam...
Umesto toga, tešio sam se mišlju da napolju večeras, srećom, nije tako hladno i intenzivno sam se trudio da mozak zaokupim nekim svojim velikim životnim problemima, da ne mislim o tome...
I ako se pitate da li mi je zbog toga sada imalo lakše, potišteno ću priznati da nije...

Alexa Grubeša