Bilo nam je „bolje“ kad je bilo „gore“

Ubedljivo najviše građana Srbije smatra da je najbolje bilo u društvenom uređenju za koje se većina naših političkih partija trudi (doduše, samo načelno) da ga ostavi na smetlištu istorije – socijalizmu. Tako bar kaže čak 81 odsto ispitanika u istraživanju javnog mnenja "Kako građani Srbije vide tranziciju" koji su, od mogućih pet poena, svoj životni standard u vreme Titove Juge ocenilo jakom četvorkom. Međutim, ispada i da je onda stanovništvo famozne pravne naslednice pomenute Jugoslavije iskazalo zabrinjavajuću dozu mazohizma i poražavajuće sklonosti da joj bude gore, s obzirom da su ispitanici u okviru iste ankete većinski odgovarali da se, kada bi mogli da biraju, ne bi vraćali u taj period. Kako, zašto, u čemu je dragocena poenta vica?

Da nije u pitanju tek trivijalna jugonostalgija, govore podaci da se sličan fenomen javlja i drugim postkomunističkim zemljama, gde deo življa otvoreno pati čak i za ozbiljnim diktaturama koje su u mnogima bile na snazi. Tako, primera radi, uopšte nije zanemarljiv broj Rumuna koji danas sa setom pričaju o vremenu Čeušeskua, iako je ovaj bio zaista ozbiljan tiranin; spram koga je negdašnji najveći sin naših naroda bio tek karikatura diktatora i meka duša zagorska. Jednostavno, makar u ovom našem nesrećnom slučaju, građani najverovatnije samo preferiraju sistem u kojem su, prema sopstvenom mišljenju ili bajkovitom predanju starijih i "iskusnijih", dobro živeli. Ili makar bolje nego danas. Što možda i nije tako čudno, imajući u vidu da suštinu svakog društva čini vezivno tkivo zvano "srednji stalež", koje je tokom svih promena što nas zadesiše tokom poslednje dve decenije izvuklo najkraću slamku na životnoj lutriji. Srednjem sloju je vreme kada su mogli da žive od svoje pošteno zarađene plate koja je stizala na vreme svakako ostalo u lepom sećanju. Za razliku od njih, drugi nisu ni približno toliko izgubili tlo pod nogama. Bogati su, pretežno, ostali bogati, a sirotinja je bila i ostala sirotinja. Sa izuzetkom, je l’, pojedinaca koji su prepoznali važnost društvenog trenutka i počeli da se bave politikom...

Dakle, kada građani tako govore, oni pre svega misle na standard i privredni razvoj. Ljudi percipiraju da su u socijalizmu imali više para, sigurnija radna mesta i da im je sveukupno bilo bolje. Zanimljivo, naročito kada se ima u vidu šest procenata građana koji su ko iz puške odgovorili da su vrhunac životnog standarda i ambicija doživeli u vreme ere Slobodana Miloševića. A da tranzicija nije baš svima maćeha i da itekako ima i onih koji su umeli da je iskoriste, govori podatak da se 10 posto ispitanika izjasnilo da sada živi najbolje. Blago njima, oni već žive tu famoznu Evropsku uniju, koju su nama proklamovali najranije za 2020. godinu...

Istina, ma koliko je mantra socijalističkih vlasti da svako selo mora da ima svoju fabriku obično bila čist ekonomsko neisplativi avanturizam, koji se prečesto završavao potpunim fijaskom, tada smo ponešto i prozivodili ili makar pokušavali. Samim tim je tada, i pored svih nameštaljki, stranih kredita, nacionalnih ključeva i zamagljenog socijalnog mira tadašnjeg društvenog uređenja, svakako bilo više radnih mesta; i to u mnogo većoj i mnogoljudnijoj državi od današnje. Čuvena radnička klasa nije samo mahnito kupovala, nego je nešto i proizvodila, ma koliko to možda bilo nekvalitetnije od konkurencije iz razvijenijeg sveta, a društvo nije bilo, kao danas, koncipirano kao izrazito potrošačko i gotovo potpuno zavisno od uvoza; bilo da su u pitanju kvalitetniji repromaterijali ili gotovi proizvodi po najvišim standardima koje sami ne umemo da stvorimo.

Imajući u vidu nedavno objavljeni koncept razvoja Srbije do 2020, napravljen po specijalnoj želji predsednika Srbije Borisa Tadića, možda je nešto slično napokon uvidela i vlast. Naime, najavljujući da bi do 2020. BDP po glavi stanovnika trebalo da iznosi 8.000 evra i da bude zaposleno više od 400.000 ljudi, premijer Mirko Cvetković je naglasio da je cilj naše nove ekonomske strategije veći standard i bolji život stanovništva, što, kako reče, „može da bude ostvareno kroz veću proizvodnju, koja mora da bude dugoročno održiva“. Dosadašnji model razvoja Srbije koji se, prema rečima Cvetkovića, bazirao na velikoj domaćoj tražnji, uvozu i potrebi za stranim sredstvima, iscrpljen je i suština promena jeste da se razvoj privrede oslanja na proizvodnju razmenjivih dobara, povećanje izvoza i investicija. Genijalno! Samo je bolje da ih niko ne pita što su dosad čekali. Moglo se ovako, normalno, pristupiti problemu i znatno ranije. Umesto da se dočeka da prosečna plata opada iz meseca u mesec (u novembru 34.444 dinara, odnosno 325 evra), dok cena najprosečnije potrošačke korpe i dalje vrtoglavo raste i uveliko je dostigla evropskih 500 evra.

Naravno, sve to pod uslovom da usput ne dođe do za nas tako tipičnog štucanja između ideje i realizacije i da se nova zacrtana, predsednička desetoletka zaista i ostvari. Jer je ista anketa sa početka priče ukazala na još jedan poražavajući podatak - četvrtina građana Srbije smatra da ovom zemljom upravljaju kriminalci! Za ovaj odgovor se, sa liste ponuđenih mogućnosti, odlučilo 23 odsto ispitanika, 18 procenata je odgovorilo Vlada-Skupština-predsednik, dok je isti toliko postotak građana reklo da Srbijom vladaju vlasnici velikih preduzeća. Da političke stranke vladaju zemljom odgovorilo je 14 odsto ispitanika, 12 posto je reklo da to čini međunarodna zajednica, dok je uvaženih 15 procenata pošteno priznalo da nema pojma ko vlada Srbijom. Dakle, četvrtina smatra da Srbijom, na ovaj ili onaj način, vladaju nelegalne i nelegitimne institucije, bilo da se pod kriminalcima podrazumevaju shvatanja klasičnih gangstera ili ovih malo modernijih, koji vešto sublimiraju politiku i kriminal u borbi za krajnji cilj – vlast. Građani ko građani, možda je, je l’, reč samo o površnom utisku. Jao nama ukoliko su/smo u pravu...

Alexa Grubeša