(S)misao društvene lobotomije

N eki dan sam malo surfovao Android marketom, kad vidi vraga, i Blogger ima svoju aplikaciju za android. I shta cu, aplikacioni hrcak poput mene, koji non-stop kuburi sa memorijom na svom malenom HTC wildfire-u, je odmah morao da skine i isproba i ovo cudo. Dakle, sad moze da bloguje i outdoor, u pokretu, dok, kao ja sada, pijuckash kaficu u nekada znamenitom novosadskom Carigradu. Dakle, ne na Bosforu, vec u senci vajnog bastiona vojvodjanske autonomije preko puta!  

S tvarno sam nameravao da prećutim slučaj Cecinog kućnog pritvora. Obuzdavao sam se svim silama, čak i kada mi je zaigrao očni živac zbog konstatacije da je nagodba pobeda Tužilaštva ! Mislim, kome je još čudno da u ovoj zemlji neki mogu nekažnjeno da rade šta hoće?! Na uštrb svih ostalih, razme se! Kao i to da je svaki naredni spektakl koji nam prirede još bahatiji od prethodnog. Ali nisam uspeo! Svako ima svoju a moja tačka ključanja bila je vest da će madam Ražnatović podići kredit, kako bi državi uplatila tih famoznih 1,5 miliona evra; za koliko se sa konobarima Vladine kuhinje nagodila da, uz neskriveno uvažavanje njenog umetničkog doprinosa srpskoj kulturi, iznosi gospođin kafanski tačun! Baš tako - običan KAFANSKI RAČUN, jer ova, još jedna u nizu, državnih baljezgarija kojoj nemo svedočimo već tri dana ni ne liči ni na šta drugo nego na loš kafanski šou. I to iz nekog od onih vonjavih krajputaških objekata na Ibarskoj magistrali, poput onih gde je uvažena gospoja (tada...

E pa lepo! Usred sve te srcecepajuće priče kako će, ničim izazvana u svojoj letargiji komforne skupštinske većine, po uzoru na velike kolege iz Beograda nekoliko nožica na sekretarskim foteljama ipak potkresati i Vlada Vojvodine, premijer donekle autonomnog parčeta severne Srbije Bojan Pajtić je dobio još jedno savetodavno pojačanje. Da je bar u pitanju neko čiju bi blagoslovenu mudrost životnog iskustva poreski obveznici možda i rado prihvatili, pa ni po jada. Ali ne, pokrajinski premijer je nekom samo sebi znanom matematikom došao do zaključka da njegovoj neproporcionalno masivnoj administraciji spram ovlašćenja kojima raspolaže trenutno nedostaju ni manje ni više nego tople reči i prigodni saveti mlađahne Jelene Balašević; u šire porodičnim krugovima poznatije kao Beba.

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili) D a li je Vlada preživela Mlađine nestašluke? Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri . A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...

P ristup internetu ima više od polovine domaćinstava u Srbiji, kaže statistika, a bezmalo 70 odsto građana svakodnevno koristi blagodeti neta. Svako za namenu koja mu je najmilija, razume se, od četovanja do pornografije i tek ponekad, nešto malo u obrazovne i informativne svrhe. Kako god, neka ga svako koristi kako ho će! Međutim, zašto dolazi do izrazite disproporcije kada se broj deklarisanih korisnika uporedi sa brojem stvarnih, zvaničnih, onih koji za to plaćaju i pretplatu nekom od tridesetak licenciranih operatera u Srbiji? Jednostavno, dok jedni od internet opreme imaju kompjuter, iznajmljeni modem i mesečni račun od minimalno cca 1.300 dinara, drugi od opreme imaju leptop sa ugrađenim wireless resiverom i - KOMŠIJU!

M alo je toga u čemu Srbi nemaju nesputanu zelju da prednjače i zamrljaju neki svoj autentični pečat, pa makar to neretko pravilo više štete nego koristi. Tako je i sa takozvanim "realiti" programima koji u Evropi kojoj, navodno, stremimo polako odlaze u penziju (ili u potpuno bizarnu perverziju jer je sve teže šokirati gledaoce), dok kod nas doživljavaju renesansu. Kao i mnogo toga drugog, i ovu treš kulturu smo očešali s debelim zakašnjenjem ali smo se u njoj, samo nama svojstveno, toliko pronašli da smo joj dali veštačko disanje i novi smisao života...