Krađa preko nepostojeće žice

Pristup internetu ima više od polovine domaćinstava u Srbiji, kaže statistika, a bezmalo 70 odsto građana svakodnevno koristi blagodeti neta. Svako za namenu koja mu je najmilija, razume se, od četovanja do pornografije i tek ponekad, nešto malo u obrazovne i informativne svrhe. Kako god, neka ga svako koristi kako hoće! Međutim, zašto dolazi do izrazite disproporcije kada se broj deklarisanih korisnika uporedi sa brojem stvarnih, zvaničnih, onih koji za to plaćaju i pretplatu nekom od tridesetak licenciranih operatera u Srbiji? Jednostavno, dok jedni od internet opreme imaju kompjuter, iznajmljeni modem i mesečni račun od minimalno cca 1.300 dinara, drugi od opreme imaju leptop sa ugrađenim wireless resiverom i - KOMŠIJU!

O čemu se radi? Bežični internet je i dalje preskup ali u eri savremene tehnologije, kada praktično sve oko nas radi na struju, odsustvo žica i kablova je retka blagodet i sve se više ljudi odlučuje da svoj standardni adsl modem zameni wireless ruterom; praveći mali hot spot od sopstvenog životnog prostora. I milina jedna! Nema kablova koji sapliću noge a internet je i dalje tu. I to ne samo na matičnom desktop kompjuteru, već i na leptopu s kojim može slobodno da se cirkuliše po želji – u jedinu sobu gde je dozvoljeno pušenje, kupatilo, na terasu... Lično, ponekad volim da strip ili knjigu između dva povlačenja vode zamenim surfovanjem. Vremena je premalo i treba kombinovati...

Ali šta ako u sitnim životnim radostima koje ste namenili sebi požele da uživaju i vaše komšije? Naime, domet iole pristojnog signala sa wireless rutera nije veći od dvadesetak metara, na čije umanjenje dodatno utiču i pregrade poput zidova, plafona i podova ali i to može biti sasvim dovoljno da se signal, namerno ili ne, podeli s komšilukom. Naravno da svako ko ne želi da nešto što sam plaća džabe ustupa i nekom drugom može svoj bežični internet signal da zaštiti šifrom i tako onemogućiti ili makar otežati neovlašćene upade na “svoj posed” ali mnogi ljudi to ne rade. Zašto? Zapravo, niko se kod nas nije preterano potrudio da istraži ovaj fenomen. Jednostavno, mnogi nisu ni svesni da signal progresivno slabi proporcionalno povećanju broja nakačenih kompjutera, pogotovo ako se radi o nekom obimnijem skidanju sadržaja sa interneta, pa tome ne pridaju pažnju. Drugi nisu dovoljno upućeni u tehniku pa ni ne znaju kako da podese šifru, dok treće jednostavno nije briga.

Za to vreme, internet forumi su prepuni kuknjava zbog neovlašćenog korišćenja wireless signala i propratnih rasprava oko toga. Oni koji se žale zbog "krađe" nezaključanog signala uglavnom bivaju ismejani zbog svoje nesmotrenosti i drugi učesnici u diskusijama se logično pitaju očekuju li tom logikom da će i otključani bicikl ili automobil zateći na mestu gde su ga ostavili. Nažalost, naravno da neće jer je vreme viteških bajki odavno prošlo, a moral i poštenje su ustupili mesto logici potrošačkog društva da “ono što nije ničije, mora da je moje”. A opet, donekle opravdano, takvi ljudi strahuju šta bi se moglo desiti ako onaj ko se slobodno služi njihovim signalom downlouduje, recimo, dečju pornografiju i ako bi naša policija s tim u vezu dovela i onoga ko obezbeđuje logistiku – slobodan pristup wireless internetu. Kako posle opravdati sebe revnosnim momcima u plavom i razjasniti svoju neumešanost u prljave rabote pre nego što i sam budeš oplavljen? Jednostavno, zaključati signal na vreme! Istina, ni to ne pruža potpunu zaštitu jer ne postoji šifra koju hakeri ne mogu da provale a na internetu se čak mogu i skinuti uputstva i programi za tu namenu, ali onaj ko tako nešto ume može da napravi i kud i kamo veće i ozbiljnije probleme tuđim kompjuterima od sitne krađe wireless signala i takve dečje igre im, srećom, uopšte ne predstavljaju dovoljan izazov.

S druge strane, ima to i poneku svoju dobru stranu jer će mnogi koji su se slobodno kačili na tuđ signal, jednom kada vlasnik napokon zaključa svoj wireless ili se jednostavno odseli i počne da njime čašćava nekog drugog, nepovratno navučeni na ovu slatku beneficiju koja olakšava život verovatno i sami napokon uplatiti internet. I ko zna, možda će iz zahvalnosti prema onome ko im je omogućio bezbrižne godine i sami ostaviti slobodan, otključan signal... Ovo govorim iz ličnog iskustva jer sam upravo tako doplatio za wireless ruter, nakon što je neko u komšiluku prestao da bude darežljiv i primorao me na to. I verujte da se isplatilo! Pošteno plaćam i više ne rizikujem kočenje zbog vratolomija pri hvatanju slabašnog susednog signala. Naravno, Marfi je neumoljiv i signal se ubrzo nakon toga vratio?! Ali ne žalim se. U letnjim mesecima ponekad i dalje vidim komšinicu kako se na susednoj terasi muči kao nekada ja, loveći isti onaj slabašni signal... i samo se nasmejem...

U međuvremenu, oni koji svoj internet plaćaju i ovi drugi koji im ga kraduckaju ili se jednostavno posluže nečim što im je slobodno dostupno će nastaviti da žive u neraskidivoj simbiozi. Neki su čak imali dovoljno duha da od svega toga naprave dobar štos, te se tako jedna draga koleginica pre izvesnog vremena, odlazeći na školovanje u inostranstvo, na svom Facebook statusu ljubazno i kulturno zahvalila svom neznanom komšiji u čijem je otvorenom wireless signalu uživala prethodnih godina. Možda je ipak najdalje otišao nepoznati vlasnik wireless signala koji se može uhvatiti u blizini zgrade novosadskog “Dnevnika”. Frajer se uopšte nije trudio da zaključa svoju mrežu ali ju je zato duhovito nazvao "ZaštoKradeteTuđNet". Pa ko razume...

Alexa Grubeša

Comments

Popular posts from this blog

Vučić je, nažalost, novi kalif umesto kalifa, pomirite se s tim!

Poštarini se pomolimooooo... svecu hram izgradimooooo...

Dobar savet Balaševića vredi