(S)misao društvene lobotomije

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili) D a li je Vlada preživela Mlađine nestašluke? Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri . A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...

( Iz Arhive ) Isključite tv kamere u Skupštini Srbije! Dokle više?! Šta još treba da se dogodi, pa da nadležni genijalci opšte prakse uvide besciljnost televizijskih prenosa najtužnijeg od svih tugaljivih srbijanskih pozorišta? Onih političkih, razume se… I da ih ukinu, dabome! Pa čemu, u suprotnom, one megalomanske predizborne kampanje i trošenje tolikih narodnih para kako bi se mlakim biračima baš u minut do 12 dokazalo da će smrtni greh da počine ako ne glasaju za te i te? Čemu, kad se kod nas predizborna kampanja nikad ni ne prekida, nego traje pun krug, 24/7 pa puta X godina aktuelnog mandata?! I nije više dovoljno što su nam političari različitih stranaka, a zapravo iste, samo obrnuto proporcionalne nadrifilozofije na usnama, zagadili svaki, ali baš svaki tv kanal; svojim uvek istim obećanjima i podjednako jednoličnim i neubedljivim opravdanjima zašto to još davno nisu ispunili? Maratonske političko-“zabavne” talk show emisije, plaćeno-kompenzovani termini itd, itd… Ne...

( Iz arhive ) Hoće opštenarodni poslanici, navodno, da uštede državi trošak koji joj iz dana u dan prave! Da se, po uzoru na svoje kolege iz okruženja, malo prorede i smanje svoj broj na razumniju i veličini države primereniju meru; pritom shodnu i kvalitetu i obimu posla koji obavljaju. Malo demagoški hoće, al’ nekako mnogo više realno neće?!           Ideja se stidljivo pojavila, ali je odmah dočekana na zarđali nož onih koje tretira i koji će sada dati sve od sebe da nas uvere kako nije isto kada za neku genijalnu zakonsku ideju (koja u praksi verovatno ionako neće zaživeti), shodno partijskom diktatu kome se klanjaju, ručice združeno digne 60 deputata ili samo njih, recimo, 30. Jer, bože moj, kada bi ih bilo bezmalo duplo manje u tom domu od ugleda i respekta, valja taj njihov doprinos našoj dobrobiti ne bi imao toliko blagotvorani uticaj. Valjda bi tada zakoni bili slabiji, šta li?! A i, kažu, da manji broj poslanika ne bi pra...