Društvene mreže nedruštvenih partija

Photo by: www.trojka.rs

Kampanju za izbore koji nas ponovo čekaju na proleće zvanično možda jesu tek otpočele prve, mahom manje, stranke ali se ona nezvanično odavno zahuktava. Zapravo, mnogi će reći da kampanja u Srbiji nikad ni ne prestaje i, dok opozicionari narednih meseci treba ponovo da podsete narod na svoje postojanje i ubede ga kako će oni, normalno, sve raditi lepše i bolje, vlast, uobičajeno, uveliko stavlja velike infrastrukturne projekte u službu sopstvene predizborne promocije. A onda je zaista teško ponovo nasesti na uveravanja da se sve radi zbog naroda, kada od preko potrebnog puštanja u saobraćaj okasnelog drugog mosta kod Beške i danas mora da bude važnije da crvenu vrpcu, pred bezbrojnim kamerama, preseče glavom i bradom predsednik Boris Tadić, pa da još i, nimalo šarmantno, okasni na otvaranje dobrih tri sata. Još je neverovatnije da famozni koridor 10, koji je dosad otvaran više puta nego Jelen pivo, i dve decenije kasnije odlično služi predizbornoj svrsi?! Davno ju je promovisao pokojni Milošević, a ovi današnji mu se skupa s nama smejali i obećavali kako oni neće nikad tako, ali valjda je i to ta nova, moderna Srbija...


Ipak, ima tu i nečeg, makar naizgled, epohalno novog jer će ovo biti prvi domaći izbori na kojima će stranke odmeriti snage i u sajber areni društvenih mreža koju su predugo ignorisali, dok je ona bujala i polako se pretvarala u jezgro ono malo preostale slobodnomisleće kritičke javnosti u današnjoj Srbiji. Da li su onda već u startu zakasnili?

To će već pokazati vreme ali je sasvim sigurno da neće biti dočekani bacanjem cveća pred stope jer web zajednica nema strpljenja da dugo trpi foliranje i ogoljeni, populistički marketing. A naši političari su mu odreda skloni, bilo da im je težište politikantske misli traženje spasa u pravoslavnoj braći sa istoka ili u Evropskoj uniji koja, po njima, samo nas čeka. Baš ovakve, kakvi god da smo i baš smo s njima na čelu?!
Političke partije i njihovi istaknuti pojedinci već izvesno vreme jesu mnogo prisutniji na svetskoj mreži nego ranije, kada su čak i svoje zvanične internet sajtove aljkavo ažurirali i prepuštali ih slučaju. Međutim, već letimičan pogled na dosadašnje prisustvo političara na društvenim mrežama upućuje na zaključak da nisu baš najbolje shvatili ni suštinu ni dubinu nove pozornice na kojoj bi da se iznova okušaju u prodaji magle, ne shvatajući da je ona odavno sve drugo samo ne virtuelna kakvom je mnogi pogrešno i danas smatraju. To nije bilbord na prometnom bulevaru u koji će svi da zveraju, nisu dnevne novine u koje će posle čitanja neka baba sutra da umota jabuke za zimu, niti televizija gde se sve meri sekundama i time koliko si bezobrazno glasan i umereno harizmatičan. Internet je nešto drugo i tamo se sa drugim ljudima komunicira, a ideje se razmenjuju i o njima se diskutuje. I to ne sa visine, nego u popriličnoj meri egal, na šta sujeta prosečnog političara u Srbiji, pogotovo onog opijenog trenutnom vlašću, baš i nije navikla...


Primer prve prave i svakako najuspešnije predizborne kampanje na internetu dao nam je pre četiri godine izborni tim američkog predsednika Baraka Obame, koji, po mnogima, danas ne bi bio bio stanovnik Bele kuće da nije interneta. Tri segmenta su tu kljucna! S jedne strane je ušao u domove u koje drugačije nikada ne bi i to po nemerljivo manjim troškovima jer su, primera radi, oficijelni Obamini predizborni spotovi na Youtube-u ukupno gledani neverovatnih 14,5 miliona sati. Da bi se, ukoliko je to uopšte moguće, predizborni spotovi vrteli na komercijalnim televizijama 14,5 miliona sati, potrebno je platiti najmanje 45 miliona dolara! Drugi (ili možda prvi) veliki uspeh Obamine internet kampanje ogledao se u pola milijarde dolara donacija koje su prikupljene onlajn, pri čemu više od šest miliona donacija nisu činile sume veće od 100 dolara, koje su se u masi pokazale izuzetno dragocenim. Ipak, ono što je nama koji smo sve to posmatrali sa strane ostalo u najboljem sećanju bilo je to koliko je Obamina kampanja imala zaista ljudski lik, odnosno koliko je on prikazivan u najnormalnim mogućim životnim situacijama i koliko se, za jednog političara, opušteno i normalno ponašao u njima. A, verovali ili ne, upravo to je osvajalo pažnju, srca i poverenje glasača, koji su ga zato doživljavali kao jednog od njih samih...

Nažalost, kod nas je situacija i dalje beskrajno drugačija. Ne treba sumnjati da političari jesu prepoznali korist praktično besplatne internet promocije spram skupih konvencionalnih kampanja ali im i dalje nije jasno do koliko tačno očiju i ušiju tako mogu dopreti. Takođe, ne treba zanemariti ni potrebu da se neke pare operu i neki uticaji za kasnije zapljunu uobičajenim minutažana na tv-u. Uostalom, pretpostavka je da su korisnici interneta, ako ne inteligentniji i obavezno obrazovaniji, onda svakako nešto informisaniji građani sa nekakvim stavom, a populističke politike uvek radije biraju povodljivije slojeve društva... S druge strane, u zemlji u kojoj istinska kontrola finansiranja političkih stranaka i toga kako i koliko para arče tokom kampanje postoji samo na zgodnom papiru za mahanje Evropi, još ne postoji naročita potreba da se skupljaju donacije od građana. Krupnih finasijera iz senke, željnih unosnih poslova i nakon narednih izbora, i dalje ima dovoljno, a najveći deo onih koji su preko stranaka dobili posao će se svakako odužiti svojim dobročiniteljima.


Međutim, onaj ljudski lik u kampanji, koji je Obami doneo odlučujuću prednost, našim liderima i dalje ostaje jednako neuhvatljiv kao rešenje za ekonomsku krizu, kojoj su ionako sami kumovali bolje od svih mešetara na Vol stritu. Kod nas se taj ljudski lik političara i dalje ogleda u opozicionom umiranju pred kamerama tokom uzaludnog štrajka glađu ili čuvenom početku mnogih obraćanja rečima "Ja, kao predsednik svih građana...". Valjda zato Obaminu Facebook stranu danas podržava neverovatnih 23,5 miliona ljudi, dok fan pejdž Borisa Tadića na ovoj mreži ima daleko skromnijih, mada za naše uslove i sasvim solidnih, 48.000 "lajkova". Naravno, takve strane na Facebook-u imaju bezmalo sve političke partije i njihovi ključni puleni. Nažalost, odreda vođene od strane ne baš najuspešnijih PR službi i bez imalo kontakta sa ljudima, da ne kažemo stvarnošću. Slično je i na Twitter-u, gde aktivne naloge imaju DS, SNS, SDP, SPS, URS, G17+, LDP... sa različitim stepenom ažurnosti u svojim promotivnim aktivnostima i najpogrešnijim mogućim zajedničkim imeniteljem - gotovo da nema interakcije sa pratiocima. Prvi izuzetak bile su @demokrate, iako ne toliko zbog toga šti su to sami želeli, koliko zato što je stepen prozivanja od strane TW zajednice za štošta što kripi u državi dostigao kritičnu masu na koju su, konačno, morali početi da odgovaraju. Nisu u tome uvek naročito uspešni, prečesto su padali u vatru i još više rasklimavali ionako labave argumente sopstvene politike; i svakako više vole da se podiče kad ih neko hvali nego da nekome moraju da polažu račune za kritiku, ali svaki početak je težak i svakako je pohvalno što su izašli iz autističkog linkovanja sopstvenih promocija, što polako počinju da prate i ostali...


Mada nije bajna, nešto bolja situacija je na planu ličnih Twitter naloga, gde ipak postoji i nekolicina onih iza kojih se zaista i nalaze ljudi od krvi i mesa sa avatar sličica i koji su skapirali šta je suština TW, onih koji ne zamaraju narod samohvalom o sopstvenim i "podvizima" stranke kojoj pripadaju, već zaista razgovaraju o svemu i svačemu i sa nama, običnim ljudima. A to će im se sigurno višestruko vratiti jer trenutno ne postoji bolji način za opipavanje pulsa mislećeg biračkog tela i sopstvene pozicije unutar njegove razumne kritike! Upravo zato su za svaku pohvalu nalozi dveju dama @jasnamatic i @gordanacom, koje su najdalje otišle u neposrednosti i širini komunikacije sa ostatkom zajednice. Nakon što je, koliko-toliko, prevazišla fazu padanja u vatru, polako im se pridružuje i @JelenaTrivan, kao i @cistacica (Oliver Dulić), koji je na Twitter-u našao pravi način za promociju akcije svog ministarstva "Očistimo Srbiju", uspeo da animira ljude i da se pritom, nesumnjivo, još i dobro zabavi u dikusijama koje su se iz toga razvijale.


Zanimljivo, svi pripadaju istoj stranci ali upravo na njih bi, u skladu sa sopstvenim državničkim obavezama, trebalo da se ugledaju i ostale njihove kolege, umesto što Tadić, Vuk Jeremić, Čedomir Jovanović... iz dana u dan daju primer kako ne treba raditi, prepuštajući naloge sterilnosti lošeg i dosadnog PR-a koji malo koga zanima. Verovatno se zato i pojavila tolika poplava manje ili više uspešnih satiričnih naloga na Twitter-u (@VookJeremic, @TomaNikolic, @boristatic... i, naravno, neprevaziđeni @sloba_milosevic od koga je ceo trend i započeo). Jednostavno, društvene mreže nisu za nedruštvene partije! One su poprište i glupe i inteligentne, ali pre svega slobodne misli, prostor koji, srećom, još ne podleže režimskoj cenzuri i mesto gde patricije od plebejaca ne dele špaliri pretorijanske garde, visoki zidovi vila, odloženi prenosi, unapred pripremljena pitanja i naknadne mudrosti PR službi za peglanje gafova.

Ko to ne shvati ili nema hrabrosti da se s tom slobodom suoči, da popriča sa pametnijim a hijerarhijski nižim od sebe i da, kada to zasluži, istrpi opravdanu kritiku ili da je snagom realnih argumenata u realnom vremenu razveje i stekne poštovanje novih poklonika, taj tamo nema šta da traži. Samo, veliko je pitanje ima li onda, u 21. veku, šta da traži i na ozbiljnoj državnoj funkciji, na koju ga bira i taj "virtuelni" narod koji izbegava...


Alexa Grubeša