Mi ćemo biti Tihi, ako EU bude Prle

„OTPISANI“ PONOVO MEĐU SRBIMA, ALI OVAJ PUT SAMO STARIJIMA OD 14 GODINA

Još se dimilo sa zgarišta izvesnog (po)graničnog prelaza koji, strogo ustavno-pravno gledano, zapravo nije granični prelaz nego kućica u kojoj se naši građani zapljunu da bi prešli sa jednog, nespornog dela svoje teritorije, na onaj drugi, Ustavom (neod)branjeni, kada nas je državni RTS počastio novom reprizom serije „Otpisani“. Da, život je pun tih zanimljivih slučajnosti... Na tv-u besmrtni ilegalci Tihi i Prle slažu Švabe i domaće izdajnike na kamare, a slična situacija i na terenu – glavni negativac onaj KFOR-ov nemački general koga je tih dana, usled izliva patriotskih emocija, bilo tako lako pobrkati sa čuvenim Krigerom, dok su se naši vodeći diplomatski diverzanti borili za još malo vazduha za kosovske Srbe na barikadama. Samo što život nije film, te u stvarnosti slabiji praktično nikad ne trijumfuje. Tako smo preko noći i zaista postali otpisani, a na istoriji je da utvrdi da li nas je otpisala Evropa ili smo to ponovo tako vešto izveli sami...

A serija „rekordne gledanosti“ i dalje traje. Na RTS-u je pri kraju, ali ju je nedavno, za gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, odmah preuzela i B92, valjda da se vatra prkosnog otpora ne ugasi tako brzo...

Predrag J. Marković

- To je adut koji uvek izvuku kada leti ponestane drugih programa i koji uvek dobro prođe, jer se radi o možda i najboljoj seriji ikada napravljenoj kod nas. Tajming jeste neobičan ali ne verujem da je bilo namere, jer se suviše serija kod nas reprizira da bi uvek mogao da se izvuče neki skriveni kontekst – kaže za „Dnevnik“ istoričar Pedrag J. Marković.

Međutim, već elementarni uvid u istorijske čitanke današnjih klinaca dovodi u pitanje sadržaj serije. Otpisani beogradski ilegalci su se malo mučili sa Gestapoom ali su zato ove „domaće jajare“, kako to reče Prle koji je dugo jedini smeo da opsuje među komunistima, kokali ko od šale. Štaviše, pomenuti je, shodno onovremenom ideološkom trenutku, čak imao poseban pik na „bradonje“ verne kralju i otadžbini. Ali u međuvremenu su se neke stvari poprilično promenile i, umesto podele sveta na crno i belo, sve se izmešalo u ne baš uvek jasnim sivim tonovima. Četnici su izjednačeni sa partizanima, te bi, iz današnjeg ugla, Tihi i Prle s takvom „poslovnom politikom“ očas posla završili na poternici zbog ratnih zločina, a onaj čuveni Misirac bi, da ga Prle nije sredio na vreme, sada možda i boračku penziju tražio...

- Vestern je potpuno mitska konstrukcija američke prošlosti, a ista pravila važe i za „isterne“, kako neki zovu partizanske filmove. To je veličanstven žanr, koji uglavnom nema nikakvu dokumentarnu vrednost ali mu to nije ni cilj. Na primer, ne znam da li je ijedan Nemac zaista poginuo u Beogradu za vreme okupacije, dok je u „Otpisanima“ stradalo pola Trećeg rajha. U realnosti, ti ilegalci su zaista bili otpisani, a njihova sudbina zapečaćena. Malo šta je bilo gore od toga da se bude ilegalac u velikim gradovima jer su oni uglavnom brzo i strašno stradali, Nemci su ih veoma efikasno hvatali i, recimo, 1943. su u jednom momentu pohapšeni apsolutno svi članovi ilegalne organizacije – ukazuje Marković.

S duge strane, umetnik Uroš Đurić, kako kaže, nasilno izjednačavanje i stavljanje četnika i partizana u isti, antifašistički kontekst smatra tragičnim petljanjem politike u ulogu krojača istorije.

Uroš Đurić

- To dovodi do još dublje konfuzije ovog društva, jer nekako ispada da je jedna od ključnih posledica društvenih promena 2000. godine revizija pokreta koji možda jeste krenuo kao antifašistički, ali je duboko zagazio u kolaboracionizam i na kraju izgubio u ratnim okolnostima. Drugim rečima, po dobrom, starom običaju, mi opet slavimo luzere i neki toliko žele da ih etabliraju udruštvu da su im danas najvažnije kosti Draže Mihajlovića, koje su, cirkusantski, uspeli da pobrkaju s mamutskim – napominje Đurić.

Ono što je malo kome upalo u oči, a uopšte nije nezanimljivo, je da „Otpisani“ danas nisu za gledaoce mlađe od 14 godina. Nekada toga nije bilo i jesmo li takvi kakvi smo danas zato što smo ih gledali premladi? Teško da je zbog nasilja, koga ima više u većini današnjih crtaća, mada treba priznati da „Otpisani“, negde između redova, sadrže zanimljiva pitanja i teme za lamentiranje...

Boško Buha

- Promenila se percepcija deteta. Mi smo u školi učili kako Boško Buha, baš zato što je tako mali, može da se provuče kroz žicu i ubaci bombu u bunker. To je tada bio heroizam i uzor ponašanja, a danas bi se na to gledalo kao na najstrašniju zloupotrebu dece u ratu – napominje Marković.

Đurić smatra da polako ali sigurno dementiramo kao civilizacija i da se obično usvajaju najgori kodeksi, podsećajući da su se u nekadašnjoj, zajedničkoj državi južnih Slovena, koja je navodno bila diktatorska, bez problema gledali mnogi filmovi koji su na zapadu kome toliko stremimo u to vreme bili izloženi cenzuri bez presedana.

- I šta, mi smo sad kao zatrovani jer smo „Otpisane“ gledali kao klinci?! Nismo znali šta je istina, pa će nam to sada Oni reći?! Ovde je oduvek bilo dovoljno ljudima ubaciti dva-tri crva sa određenim ideološkim premisama i gledati iz ćoška kako se sve menja na gore. I samo čekam, kao sledeći projekat, tiho uklanjanje nama znanih istorijskih činjenica iz arhiva i potpuno prekrajanje istorije. Smejali smo se Titu kada je stalno upozoravao da su dve najveće opasnoti nacionalizam i revizionizam. Danas moram da priznam da je matori bio u pravu i da je revizija koja nam se dešava možda i veća i perfidnija opasnost od nacionalizma – upozorava Đurić.

U međuvremenu, „Otpisani“ i dalje traju, iz kojih god pobuda da su nam ponovo posluženi na tv meniju. Samo što više plaši to koliko su se iznova preneli u stvarnost, koliko se istorija ponavlja. I ponovo je Nemačka bila ta koja nam je pokazala zube i pokazala nam gde nam je mesto, a mi smo pak opet rekli istorijsko „Bolje rat, nego pakt“, pa kako nam bude. Možemo mi i da ne dobijemo tu kandidaturu! Pa šta, ionako, realno, ne bismo znali šta ćemo s njom. Strpećemo se još malo, navikli smo da čekamo Godoa. I za to vreme, mi ćemo biti Tihi (i sa velikim i sa malil „T“), ćutaćemo kad nas niko ništa ne pita, ali bi onda EU, bar jednom, za promenu, mogla i da bude naš nepokolebljivi saborac, Prle...

Alexa Grubeša

(Tekst je objavljen u nedeljnom izdanju lista "Dnevnik" 28. avgusta, ali iz nekog razloga ne i na www.dnevnik.rs, te ga zato ovako delim sa širim auditorijumom. Uzivajte...)