(S)misao društvene lobotomije

P re neki dan sarkastično tvitnuh " Kad god vidim Đilasa, setim se one stare narodne: Ko dobije na mostu, izgubi na izborima... " . Tvit je prošao poražavajuće neshvaćeno, valjda nam je kratko pamćenje, šta li... ali je makar mene podstakao da napokon napišem ono što odavno odlažem a i dalje smatram da se jednom, negde, napokon mora reći. Nisam hteo pred izbore jer mi nije padalo na pamet da favorizujem nijedan od dva najveća politička bloka među Srbima 21. veka, nisam to uradio ni neposredno nakon izbora da ne bih na pravdi boga dobio etiketu likovanja nad pobedom jednih i porazom drugih. Svejedno, ono što će mnogima zvučati kao najveća moguća blasfemija se jednom mora reći i za to ne postoji nežan način, koji će proći bez posledica: Najveći zločin protiv ovog naroda nije počinio Slobodan Milošević, nego Demokratska stranka! Zapravo, čitav taj postmiloševićevski, slavopetooktobarski DOS, ali demokrate su bile i ostale perjanica svih tih dešavanja i otuda ih i stavljam ...

U bedljivo najviše građana Srbije smatra da je najbolje bilo u društvenom uređenju za koje se većina naših političkih partija trudi (doduše, samo načelno) da ga ostavi na smetlištu istorije – socijalizmu. Tako bar kaže čak 81 odsto ispitanika u istraživanju javnog mnenja "Kako građani Srbije vide tranziciju" koji su, od mogućih pet poena, svoj životni standard u vreme Titove Juge ocenilo jakom četvorkom. Međutim, ispada i da je onda stanovništvo famozne pravne naslednice pomenute Jugoslavije iskazalo zabrinjavajuću dozu mazohizma i poražavajuće sklonosti da joj bude gore, s obzirom da su ispitanici u okviru iste ankete većinski odgovarali da se, kada bi mogli da biraju, ne bi vraćali u taj period. Kako, zašto, u čemu je dragocena poenta vica?