Događanje naroda u narodnoj kujni

Jutros sam, posle dužeg vremena, uspeo da pročitam novine (da, prave novine, one od papira i mastila) već uz prvu jutarnju kafu i bolje da nisam! Čudnim spletom okolnosti, moj rođeni "Dnevnik" mi se tako rano našao u rukama i prvo što mi je upalo u oči bila je jučerašnja vest o pljački narodne kuhinje u Kikindi. I presede mi kafa i ode naizgled vedar dan u krasno spolovilo! (mnogo sam fin za sopstveno dobro, znam).

Opljačkati narodnu kuhinju, ej bre! Pa kakav mozak neko treba da ima (ili hirurško odsustvo istog) da bi učinio tako nešto? Uzeti od usta jadnika koji nemaju šta da jedu?! U situaciji u kojoj se i te narodne kuhinje mogu izbrojati na prste i malo-malo pa se neka zatvori, ostane bez hrane, vode, volontera, čega god... Monstruozno! Mislim, ispljunula je ova naša planeta iz svoje utrobe svakakve degenerike tokom poslednja dva Milenijuma, i ubice i belosvetske prevarante, ali meni je ovo nekako dno dna. I, da izvine ovi naši novopečeni bogataši, što im je država omogućila da preko noći nelegalno stečeno legalizuju i da od bitangi postanu tajkuni; pa čak da sebi daju za pravo da se i na taj izraz vredjaju. Ali ja nekako nemam grižu savesti zbog zrnca razumevanja koje bih imao da neko pokrade njih. Čak i ne mora posle plen da deli ubogoj sirotinji raji, poput nekog modernog Robina Huda. Neka ga slobodno zadrži i uživa dok ga ne u'vate. A ćapiće ga vajni organi gonjenja kad-tad, bez greške, jer se tati i mami svih režima u Srbiji jednostavno ne krade i tačka!
 

Međutim, krasti od sirotinje?! Sad još samo da ingeniozni lopov, poput legendarnog Super Hika, lepo plen pokloni nekom oligarhu, pa da vic bude potpun! A šta je ukradeno? "Dva velika aluminijumska poklopca za šerpe, satara, veliki nož, manjerka od 20 litara, četiri aluminijumske činije, devet litara ulja, 15 kila pasulja i manja količina paradajz pirea, aleve paprike, belog luka i začina". I pritom se lopov/i nisu ni mučili da razvaljuju čelične rešetke na vratima. Lepo ljudi probili rupu u gipsanom zidu?! Da,dobro ste čuli - GIPSANOM ZIDU. Eto koliko košta događanje naroda na mestu gde jede onaj ko bolje ne može...

A da nesreća nikad ne dolazi sama, shvatio sam kada sam se nakon toga opet zeznuo pa pročitao viđenje svetle budućnosti pripadajućeg nam predsednika Borisa Tadića. Jebiga, privukao me naslov "Standard će nam rasti od 2013.", imam valjda i ja pravo nečemu da se nadam? No, onda, u propratnom predsednikovom elaboratu novog obećanja dođe i ono čuveno "ali", koje u ovom slučaju glasi "ukoliko se stvore sve pretpostavke". Pa bravo, majstore! Hvala ti na objašnjenju ali to sam znao i bez tebe. Ne trebaju ti prevelike škole da pravilno postaviš pogodbeni veznik u rečenicu, niti da savladaš uzročno-posledične veze i ukapiraš da je "ako" uvek obavezan začin, da se podrazumeva i da, kako bi i nesuđeni vaterpolista ukapirao, nema pobede bez postignutog gola. Ali mi predsednika, ministre, narodne poslanike i ostalu bulumentu državne administracije ni ne plaćamo da nam kažu biće X ako prethodno bude Y, nego da zavrnu rukave i postaraju se da po svaku cenu bude Y, kako bi na kraju dobili i X! Ne znam, valjda je jednačina dovoljno jasna...

Doduše, predsednik nam se požalio i da bi prosečna plata u Srbiji sada već sigurno dosegla 600 evra, samo da nam se nije desila prokleta SEK-a, ista ona za koju su on i njegovi mudraci svojevremeno tvrdili da će ovim krajevima proći tiho i ne okrznuvši nas. Opravdanje za sve... Ali opet, posle toga pročitam rečenicu "Tokom krize, platili smo strašnu cenu ali smo stvorili pretpostavke da se pokrene proizvodnja i, ako budemo disciplinovani i ne dajemo neostvariva obećanja, 2012. na 2013. možemo imati stvaran rast" i taman se ponadam da tu ipak ima nečeg, da je možda došlo vreme da dela zamene reči, a onda mi u oči upadne i sledeći predsednikov oksimoronski biser: "Kada neko kaže - sporo gradite puteve - to je s jedne strane tačno, a s druge i nije..." i otrežnjeno shvatim da tu ipak nema ni govora o ozbiljnosti, realnosti i, na kraju krajeva, disciplini koju je pominjao. Kažu da niko ne može da bude malo trudan, a opet, u Srbiji je izgleda i to moguće...

Nažalost, ubrzo postaje jasno da predsednik pod neophodnim preduslovima za opštenarodni boljitak nije podrazumevao ništa dalekometnije od toga da na narednim izborima ponovo treba da im ukažemo poverenje i damo svoj glas, a oni će, navodno, ovaj put umeti i da ga opravdaju. Vizionarska politika, nema šta! A tako, naročito imajući u vidu da je državnih firmi sve manje, ni u snovima nećemo dosegnuti tih 600 evra mesečnog proseka, nego ćemo, bojim se, iz godine u godinu samo povećavati broj korisnika onih narodnih kuhinja sa početka priče. Naravno, dok ih neko ne opljačka...

Alexa Grubeša