Lokomotiva na slepom koloseku

(Iz Arhive)

Voleo bi predsednik da promeni Ustav. Ovaj naš Ustav, je l’, a i predsednik podjednako naš, takođe.

Istina, najavio je on to još davno, za one s tvrdoglavim pamćenjem. Još onda kada je, neposredno po ubacivanju svog listića na referendumu, izašao pred novinare i izjavio da je Ustav za koji je upravo glasao veliki korak napred za Srbiju od koje bolju nemamo, ali i da će biti vremena da se ispravi ono što njime nije najbolje definisano. Doduše, reče on tada i da se ponosi velikim delom ovog dokumenta, koji je prethodno mesecima mincao s dvojicom izvesnih Vojislava, ali ko bi se sada još i toga sećao? Uostalom, takva su ova vremena zgodno iskrivljenih tranzicionih maski, koja zahtevaju tako velike žrtve izlizane floskule poput demokratije. I ako se bude merilo po tome, DS-u kad-tad neminovno sleduje epitet modernog velikosrpskog mučenika. A sve u korist narodnog prosperitetita, svakako.

Dabome da Ustav treba menjati i, da je bilo pameti, nikada ga ovakvog nije trebalo ni usvajati! A usvojen je, setićemo se, na mišiće, s tim što je referendum u Vojvodini doživeo potpuni fijasko. Samo, zašto se o tome nije mislio malo ranije? Što nam je bio potreban akt s tako ograničenim rokom trajanja, koji je bio prevaziđen još u trenutku kada je pisan, a sablasno smešan kada je donošen; s jasnom porukom da mu je praktično jedina svrha da nege bude zapisano kako je Kosovo u Srbiji? Zanimljivo je samo kako, kada se tvrdi da u Srbiji nije zabeležen nijedan slučaj svinjskog gripa, KiM više nije naša briga i područje brižnog suvereniteta.

No, kakav god da je, Ustav je Ustav i onaj ko smatra da je bogom dan da ga menja, trebalo bi prvo da dokaže i da je sposoban da ga poštuje, dok su naši vlasnici vlasti jedva dočekali da iskoriste SEKu kao izgovor da Vojvodini zakinu i tih jadnih, Ustavom propisanih, sedam odsto budžeta. Jeste da ponekad nije baš najjasnije kakvu tačno korist građani imaju od dične pokrajinske administracije koja, u našem sistemu vrednosti, pre služi za upošljavanje još nekoliko hiljada bezvrednih partijskih kadrova, nego da bude servis bliži građanima od Beograda. Ali to nam je što nam je…

A daleko od toga da je to bilo jedini koketiranje s kršenjem najvišeg pravnog akta. Pa ipak predsednik svih građana i, nažalost, ipak pre svega stranke koju naziva motorom razvoja Srbije, hoće da ga menja. Oni su sada motor, Vojvodina je, demagoški, odavno naša lokomotiva i sada nam, logično, fali još samo pruga; tek da ne šlajfujemo u mestu. A pruga je onda, valjda, taj neki novi ustav, pod ne baš naročito osnovanom pretpostavkom da se ne radi o nekom novom slepom koloseku.

Interesantno je pritom da, pored najave plemenite, ali teško sprovodive, ideje departizacije države u kojoj ništa sem stranačkih preduzeća ni ne funkcioniše kako valja, jednu od ključnih tačaka nagoveštenih ustavnih promena treba da čini regionalizacija Srbije; shodno evropskim očekivanjima prevazilaženja ovdašnje centralističke svesti. A kako to ta naša najveća stranka koja već mesecima nije u stanju, ili ni nema naročito snažnu želju, da obezbedi potrebnu većinu za potvrdu prenosa ne baš prevelikog dela ingerencija na Vojvodinu, misli da promeni Ustav? I to na način da posle toga u državi nikne još sijaset novih pokrajina, s podjednako osporivim nadležnostima i svrsishodnošću?! Da za to namakne dvotrećinsku skupštinsku većinu i želju naroda da to posle još i potvrdi na referendumu?!

Motor i lokomotiva su tu. Idejno rešenje kapitalnog projekta pruge se kreira i sada treba još samo da još nekome operemo grehe iz prošlosti i proizvedemo ga/ih u pogonsko gorivo, bez koga motor ćuti a lokomotiva stoji u mestu. Ima li dobrovoljaca da zasuču rukave, poture leđa i malo poguraju?

Aleksa Grubeša