Gay pride, đenerale

(Iz Arhive)

Opet se digla galama oko nemirnih seni vođe Ravnogorskog pokreta, izvesnog đenerala Draže Mihailovića. Nek’ mu je pokoj u duši i slava mu, o istom, sindikalnom trošku! Onoga što je prošao trnovit put od odlikovanog heroja otpora Hitleru na brdovitom balkanu, preko omraženog nemačkog kolaboracioniste, pa sve do današnjeg mučenika u pokušaju i najveće žrtve Titovog komunističkog terora - idealnog materijala za narednog sveca SPC.

Šokantna dokolica usred SEK-e i večita želja vlasti da narodu skrene pažnju sa stvarnih problema i svega onoga što bi “ona” trebalo a nije sposobna da uradi za “njega” dovela nas je do formiranja nove Komisije za istinu o streljanju Mihailovića. Oni, kao, istražuju a BIA se sad naprasno dosetila kako u svojim arhivama čuva imena oznaša što su onomad ’apsili Dražu preobučeni u njegove rođene četnike. I povrh toga dokaze da ga je izdao ni manje ni više nego njemu najbliži Nikola Kalabić; koji je u tom posleratnom vihoru stigao i da se pobratimi s famoznim drugom Krcunom. Istim onim što je, dve decenije kasnije, automobilom u punoj brzini od sve čistine uspeo da overi jedino drvo kraj puta?! U Titu tačno znano vreme, kaže legenda.

          A mi, ko poslednje dokone budale, gutamo redke novinskih napisa o ovoj beskrajnoj španskoj seriji sa srbijanskim glumcima, dok zaludne ćate vajne nam Vlade okopavaju obalu Save tražeći misteriozni grob i mošti onoga što ga zvahu i Čiča, kao da je sam Sveti gral u pitanju.

          Ko da će oglodana karlica i tri rebra đeneralova sada preko noći pomiriti taj vaskoliki, tobože toliko podeljeni, srpski narod?! Narod kome se u suštini jednako fućka i za Dražine koske i za četnike i za partizane, jer samo hoće da živi ovo što je sada; nadajući se da će to jadno sada brzo proći i da će budućnost biti lepša. Istina, možda to ponekog i zaista nezdravo tišti, ali sumnjam da to problemski danas može da dođe do izražaja kraj pravih muka kakve su očuvanje kakvog-takvog posla i prehranjivanja porodice od bedne plate koja kasni pola godine. Premalo je tu manevarskog prostora za ideološki intermeco, gospodo! Tako, na gladan stomak. Stari Rimljani su makar smislili geslo “hleba i igara”, a samo igara nekako ne ide…

          Mada kod nas odavno sve ima svoju prođu, pa čak i to suludo, naknadno rešavanje krivih Drina između dva arhaična, prevaziđena društvena uređenja – apsolutističke monarhije i diktature proleterijata. Ovako s distance, u tobože modernoj i jednako sekularnoj demokratskoj republici, koja bi samim svojim postojanjem trebalo da je prevazišla prethodna dva društvena fijaska i njihove umalo vek stare zađevice. Ali mi znamo da, nažalost, nije… a uveliko se bojim da možda nikada ni neće…

          Uostalom, vlasti za nama su već uspešno izjednačile one dobrovoljno bradate i ove druge što su se, navodno, redovno glatko brijali i u nemačkom obruču neke od ofanziva. Kokarda i petokraka ruku pod ruku, antifašističke zasluge lepo svima i mirna Srbija. Na kraju krajeva, antifašizam je ionako smišljen naknadno, a sve ostalo su mitovi i legende; kao i najveći deo srpske istorije. I abnormalno zli i krvoločni četnici i besprekorno dobri i pošteni partizani. Rat je rat! Najprljaviji izbljuvak ljudskog ološa i gologuzana koji ih slede, a taj veliki rat se na ovim skučenim brdima od starta vodio na dva fronta - puškom su se jurili i Nemci i svi protivnici zacrtanog društvenog uređenja; i starog i novonadirućeg. Idelna scenografija za kompromise u kojima niko nije anđeo, a pogotovo ne ateisti s petokrakom na čelu!

          I onda se čovek zapita kako je moguće da poklonici lika i dela đeneralovog, iz raznoraznih novokomponovanih desničarskih organizacija, s takvim oduševljenjem očekuju današnju prestoničku Gay pride povorku. Da okupljenim gejevima daju po guzi onako kako se ovi malo nadaju. Pa oni su potpuno promašili učenje jednog od svojih idola! Draža je, brate Srbine, bio prototip oportuniste, istinski pragmatičar. Malo je šurovao sa saveznicima, malo s Nemcima, malo s partizanima... sve po potrebi i diktatu momentuma. Pa mi nešto govori da bi čovek tako širokih shvatanja situacije i sebe u njoj prepoznao i ovaj homoseksualni trenutak sinergije Srbije i evropskih standarda. Istih onih što ih, ne tako davno, zapisasmo u Ustav koji su oduševljenije prihvatile desničarske od levičarskih partija domaće ponude. Logika?! Nema je, naravno...

          Na kraju krajeva, nisam siguran da i sami organizatori današnje "Povorke ponosa" znaju šta hoće. Da shvatimo da postoje? To znamo i bez toga. Da ih društvo prepozna i uvaži? Pa već su dobili svoje mesto u Ustavu! Da se ustavne odredbe i poštuju? Slaba vajda u zemlji Srbiji. Da pripadnici istog pola mogu slobodno da se šetaju Knez Mihajlovom držeći se za ruke i da se cmoknu hraneći majmune u zoo vrtu? Možda s neke druge strane duge. A ovde, gde je renesansa prošla pod janičarima, i gde i poljubac muškarca i žene na javnom mestu mnogima diže obrvu, teško. Da žena može da prizna da voli ženu? Gde? U zemlji u kojoj žena ni dan danas ne može da glasno kaže ni da voli muškarce, a da je ne proglase kurvom?! Puno rebusa u sluđenim glavama s malo jednostavnih odgovora...

          Doduše, nemojte ni na trenutak pomisliti da je spoljni svet savršen, a samo mi zatucani Balkanci iz Kamenog doba! Samo što je tamo i licmerje u rukavicama, baš kao i mnogo toga drugog. Setimo se samo južnoafričke atletičarke Kaster Samenje, kojoj je u Berlinu osporeno zlato na 800m, nakon što je utvrđeno da joj hormoni pretežu na mušku stranu. A ona za sebe kaže da se i pored toga oseća ženom! Pa zar nije to cela poenta pokreta gay pride?! Da čovek može slobodno da bude onakav kakvim se oseća? U ovom slučaju žena, makar konkurentkinje pobeđivala baš muški...

Aleksa Grubeša