Dve bombe u gorkom fišeku

(Iz Arhive)

Prođe i ova nedelja predsedničke dramatizacije. Prvo nas je posetio onaj iz donedavno drugog oka u istoj glavi, što ga gotovo i ne primetismo dok nam je tri dana epohalno otkrivao kako Crnogorci nisu stranci u Srbiji, baš kao ni Srbi u Crnu Goru. Dakle, obezbeđenje mu je bilo taman po meri. E, ali onda smo ugostili zamenika vođe "slobodnog sveta", od milošte zvanog Džo, i sve što nosi uniformu uletelo je u potpuni delirijum! Prestonica je disala kao jedan i zadržavala dah kad naiđe kolona automobila s "amerikanskim" tablicama, a sve pod budnim okom snajperista, koji su se pobrinuli da nikome ni na pamet ne padne da zaboravi dogovoreni scenario i koreografiju. Ne vredi, vreme razdragane mase na ulicama, što baca cveće predsednicima koji im s kezom na usnama mašu iz kabriolet-limuzina umrlo je skupa s J.B.T, štafetom mladosti i pravim nesvrstanima! Toga dana su građani čija se putanja kretanja silom prilika podudarila s Džoovom morali da ostanu u svojevrsnom kućnom pritvoru, sa spuštenim roletnama, osuđeni da ljubav ili mržnju prema vicepredsedniku SAD iskažu tek uz TV…

          A sve to samo zato da bi taj Džo ovom našem predsedniku, na romantičnoj večeri uz sveće na stolu i snajpere na krovu, mogao da kaže kako se od nas ne očekuje da priznamo Kosovo i da nam priključenje EU, tamo negde polovinom tekućeg veka, neće zavisiti od toga. Maestralan trijumf naše zvanične politike, reklo bi se na prvi pogled, i vlast se nije libila da to tako i predstavi! A šta ako je Džo time zapravo hteo da kaže da smo mi toliko nebitni unutar svetskog poretka, da njih u suštini baš briga hoćemo li mi nešto priznavati ili ne, te, ako nas to već toliko zabavlja, možemo i dalje da igramo svoje igre za koje ostatak sveta baš i nema previše razumevanja? Što je, posredno, sutradan i potvrdio, otputovavši u Prištinu gde je brže bolje izjavio kako je večera u Beogradu bila ukusna, ali i da je nezavisnost Kosova definitivna i  nepovratna…

          I tek što smo ispratili Džoa, famozni bezbednosni prstenčići su se raspršili u paramparčd, kada se u zgradu Predsedništva Srbije, u po bela dana, ušetao izvesni Dragan Marić naoružan dvema kašikarama i očajničkom željom da cela Srbija sazna za njegovu muku. Ali mora se priznati da je bio fer i sačekao odlazak Džoa, da nas ne bruka više nego što je neophodno. Da događaj bude srpskije pikantniji, Draganče je svoj naum uredno najavio, poslavši identičan mejl sa svojim namerama na čak 11.000 adresa, vladinih i nešto manje vladinih organa i organizacija! Isti onaj čovek kome je prethodno isključen telefon, jer je vlast njegovo nepokolebljivo, svakodnevno slanje faksova u kojima je ukazivao na svoj slučaj smatrala uznemiravanjem. I nikom ništa? Opet ga pustiše da unese svoju "predstavku za predsednika".

          Istini za volju, onaj kome je poklon bio namenjen bio je službeno van zgrade, tako da je paničarenje prepustio dnu svoje piramide predsedničke moći. Sve dok protokol nije uvideo da je u pitanju bomba koja može da naudi samo sirotom Mariću i nikome drugom, što im je bio signal da je vreme za redovnu kafu i prepuštanje slučaja veštim policijskim pregovaračima. Uostalom, predsednik je tu ionako bio samo kolateralna šteta, čovek koji, sticajem okolnosti, ima taj istančano neposredni kontakt s narodom, odeljen metrima debelih zidova i glomaznom administracijom. Nije on ni u jednom trenutku imao nameru da naudi svom dragom predsedniku i to je jasno ko dan.

          Međutim, fišek svojih papira je začinio bombama i sad više nema nazad! Ali šta je tog nekada imućnog i uspešnog čoveka nateralo da, u svom očaju, narod podseti na svetle tekovine NOB-a i Boška Buhe? NJegova država, naravno! Ista ona zbog koje je pre par godina 80 dana štrajkovao glađu ispred Skupštine Srbije i nudio bubreg na prodaju. Ista ona zbog koje sličan štrajk upravo sprovode još mnogi radnici u Srbiji, kojima više nije strano ni sopstvene prste da seku, ne bi li nekako skrenuli pažnju na svoju zapostavljenost, čemer i jad!

Radikalno? Suludo? Nedopustivo? Da, naravno!

Ali, da li se iko ozbiljno zapitao šta to treba da se dogodi u glavama nekada lucidnih, razboritih ljudi i poslušnih šrafova u sistemu, na kojima je isti i počivao, pa da se oni odluče na tako nešto? Poniženi i prevareni od strane onih kojima su verovali, a kojima nikad nije dosta i koji su ih doveli do ruba postojanja i isterivanja pravde silom, nakon što su sudovi zaštitili one koji su ih prethodno opljačkali i unizili. Malu je bombu poneo Dragan Marić za rešavanje svih socijalnih nepravdi od kojih Srbija puca po šavovima. Ali ako ova država nastavi nadmenu plovidbu istim pravcem, a bojim se da još ni izbliza ne uviđa potrebu za korekcijom kursa, neko sledeći će negde ušetati s nečim mnogo većim i razornijim! A možda će je ovaj put i aktivirati? I nema tog obezbeđenja na svetu koje će moći da spreči posledice, kada oni koji ga plaćaju ne rešavaju uzroke…

Aleksa Grubeša