(S)misao društvene lobotomije

Photo: Tanjug P rošla je decenija otkako Zoran Đinđić nije sa nama.  Sutradan, r etrospektiva.  Šta smo juče radili? Malo smo tugovali, malo smo se trudili da makar jednog dana u godini budemo nešto pristojniji i društveno korisniji nego inače, da makar pokušamo da učinimo nešto sa svojim životom ili obećamo sebi da od sutra sigurno okrećemo novi list.  Naravno, ponovo je prevladala patetika i društvene mreže su opet bile okićene profil fotografijama pokojnog premijera, kojima su ljudi zamenjivali svoje. Kriza identiteta za jedan dan, a već sutradan će život nastaviti po starom, jednako zaludnim životom, dok ga se, tamo negde početkom marta 2014, ponovo ne sete , na isti beskoristan način... 

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili) D a li je Vlada preživela Mlađine nestašluke? Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri . A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...