(S)misao društvene lobotomije

Photo: Tanjug P rošla je decenija otkako Zoran Đinđić nije sa nama.  Sutradan, r etrospektiva.  Šta smo juče radili? Malo smo tugovali, malo smo se trudili da makar jednog dana u godini budemo nešto pristojniji i društveno korisniji nego inače, da makar pokušamo da učinimo nešto sa svojim životom ili obećamo sebi da od sutra sigurno okrećemo novi list.  Naravno, ponovo je prevladala patetika i društvene mreže su opet bile okićene profil fotografijama pokojnog premijera, kojima su ljudi zamenjivali svoje. Kriza identiteta za jedan dan, a već sutradan će život nastaviti po starom, jednako zaludnim životom, dok ga se, tamo negde početkom marta 2014, ponovo ne sete , na isti beskoristan način... 

P re neki dan sarkastično tvitnuh " Kad god vidim Đilasa, setim se one stare narodne: Ko dobije na mostu, izgubi na izborima... " . Tvit je prošao poražavajuće neshvaćeno, valjda nam je kratko pamćenje, šta li... ali je makar mene podstakao da napokon napišem ono što odavno odlažem a i dalje smatram da se jednom, negde, napokon mora reći. Nisam hteo pred izbore jer mi nije padalo na pamet da favorizujem nijedan od dva najveća politička bloka među Srbima 21. veka, nisam to uradio ni neposredno nakon izbora da ne bih na pravdi boga dobio etiketu likovanja nad pobedom jednih i porazom drugih. Svejedno, ono što će mnogima zvučati kao najveća moguća blasfemija se jednom mora reći i za to ne postoji nežan način, koji će proći bez posledica: Najveći zločin protiv ovog naroda nije počinio Slobodan Milošević, nego Demokratska stranka! Zapravo, čitav taj postmiloševićevski, slavopetooktobarski DOS, ali demokrate su bile i ostale perjanica svih tih dešavanja i otuda ih i stavljam ...

Š ta je Ustav Srbije?  Moneta za potkusurivanje kad kome i na koji način odgovara?! Knjižica za podmetnuti pod monitor ili nisku stolicu ili, možda, rasklimanu, staru policu na kojoj se nalazi TV odakle, u slici i reči, dopire najnovija predizborna poruka?!  Ili je, eventualno, Ustav pisan i poslednji put s onakom mukom i kroz iglene uši teskobne većine usvajan da bi se u njegove stranice uvijale jabuke, pravili fišeci za semenke ili motale cigare od duvana sumnjivog kvaliteta?!  A možemo i ovako... Čije je Kosovo? Srpsko?! Srce Srbije?! Onaj neraskidivi, prapostojbinski deo srpskog naciona i duhovna svetinja, kojoj treba podrediti sve, počevši od sumnjive prošlosti, preko sumorne sadašnjosti, pa sve do izvesno mračne budućnosti? Iliti, moderno rečeno, fusnota* iz Preambule aktuelnog Ustava Srbije iz 2006, u kojoj se navodi da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije...   Dakle, ako vas neko pita zašto je Kosovo deo Srbije , odgovor je zato što tak...

Photo by: www.trojka.rs K ampanju za izbore koji nas ponovo čekaju na proleće zvanično možda jesu tek otpočele prve, mahom manje, stranke ali se ona nezvanično odavno zahuktava. Zapravo, mnogi će reći da kampanja u Srbiji nikad ni ne prestaje i, dok opozicionari narednih meseci treba ponovo da podsete narod na svoje postojanje i ubede ga kako će oni, normalno, sve raditi lepše i bolje, vlast, uobičajeno, uveliko stavlja velike infrastrukturne projekte u službu sopstvene predizborne promocije. A onda je zaista teško ponovo nasesti na uveravanja da se sve radi zbog naroda, kada od preko potrebnog puštanja u saobraćaj okasnelog drugog mosta kod Beške i danas mora da bude važnije da crvenu vrpcu, pred bezbrojnim kamerama, preseče glavom i bradom predsednik Boris Tadić, pa da još i, nimalo šarmantno, okasni na otvaranje dobrih tri sata. Još je neverovatnije da famozni koridor 10, koji je dosad otvaran više puta nego Jelen pivo, i dve decenije kasnije odlično služi predizbornoj svrsi?!...

Mirko i Slavko (za one koji su zaboravili) D a li je Vlada preživela Mlađine nestašluke? Na prvi pogled jeste. Prvobitni šok je ekspresno izlečen šećerom i vodom i ex ministar ekonomije se brzo pribrao i još jednim u nizu svojih neverovatnih poteza izašao iz, činilo se izvesnog, mata u koji su ga brižljivo gurnuli mili koalicioni partneri . A ovi u čudu! Šta sad?! Nije to Slavko (ups, pardon, Mirko) tako planirao. Mislio je el presidente da je sve predvideo, da je zapušio sve rupe i da će rezignirani Dinkić, očajan što njegovu dušebrižnu iskrenost glede poltrona i koječega drugog prijatelj Boris doživljava kao atak na sopstveni integritet, neće odoleti svom temperamentu tempirane bombe i povećem iskušenju da u svoj CV upiše rušenje još jedne Vlade. Treće po redu! Mislio, pa se prevario...

( Iz Arhive ) Voleo bi predsednik da promeni Ustav. Ovaj naš Ustav, je l’, a i predsednik podjednako naš, takođe. Istina, najavio je on to još davno, za one s tvrdoglavim pamćenjem. Još onda kada je, neposredno po ubacivanju svog listića na referendumu, izašao pred novinare i izjavio da je Ustav za koji je upravo glasao veliki korak napred za Srbiju od koje bolju nemamo, ali i da će biti vremena da se ispravi ono što njime nije najbolje definisano. Doduše, reče on tada i da se ponosi velikim delom ovog dokumenta, koji je prethodno mesecima mincao s dvojicom izvesnih Vojislava, ali ko bi se sada još i toga sećao? Uostalom, takva su ova vremena zgodno iskrivljenih tranzicionih maski, koja zahtevaju tako velike žrtve izlizane floskule poput demokratije. I ako se bude merilo po tome, DS-u kad-tad neminovno sleduje epitet modernog velikosrpskog mučenika. A sve u korist narodnog prosperitetita, svakako. Dabome da Ustav treba menjati i, da je bilo pameti, nikada ga ovakvog ...

( Iz Arhive ) Baš nešto s, ispostaviće se opravdanim, podozrenjem poslednjih meseci posmatram realizaciju biznis plana nekog lokalnog obućara. Čoveku posao bukvalno cveta! I ništa mi ne bi bilo jasno da nisam pogledao veb sajt neke od ovih naših dičnih velikih partija i slučajno spazio obućarevu firmu među najrespektabilnijim stranačkim finansijerima?! I tu padne računica: 2+2=4 i logičan zaključak – kapa dole majstor cipeliću! Pa kako mu i ne bi krenulo kad su ovi njegovi sad na vlasti, pa je i red da mu se oduže za unosne priloge tokom kampanje.           Doduše, nešto me sad tu kopka. Da vlast valja, narod bi valjda imao onaj bolji standard iz predizbornih kampanja, pa bi ljudi kupovali nove cipele, ’mesto da krpe stare? Ali dugovi su dugovi, naročito prema stranačkim finasijerima, i red je da se vrate! Sreća naša da domaće partije dotiraju ti pilićari, jer šta bi tek bilo da su im s lovom za one luks kampanje uleteli nezajažl...

( Iz Arhive ) K’ vragu i SEKA!           Taman dođeš na vlast, obećavši prethodno rulji niz neostvarivih bajki, kad ono, umesto da zasluženo uživaš u blagodetima na vrhu društvene piramide, Ameri izmisle nekakvu globalnu krizu koja se, gle čuda, prelije i na nešto manje globalnu Srbijicu; te sad mora da se štedi?! Izem ti sreću!           Ali ne bi Srbija bila to što jeste da se ovde i s tim ne odugovlači. Mi za sve imamo vremena, pa tako i za nalaženje izlaza iz krize i, kako stvari stoje, epohalno rešenje ćemo otkriti tek onda kada ostatak sveta tu priču već uveliko premesti u istorijske čitanke. No, dok smanjenje rekordno preobimne i trome državne aministracije kod nas čak i u uslovima najgore krize može da čeka, povećanje akciza ne može. Tako ćemo konstantno odlivanje para na održavanje koalicione idile na vrhu peglati novim nametima na benzin, mobilne telefone i slične “luksuze”...