(S)misao društvene lobotomije

G ledam vas i slušam kako s jedne strane razvlačite tamo neku Avu, Ekrema, Staniju i nekakve ine blizance iz Velikog brata/Farme, a sa druge neku devojčicu Tijanu kojoj treba novac za operaciju srca jer vam je na to ukazao Sergej Trifunović. Lepo je to, na divnom se tasu vage našlo nevino dečje srce! Želim joj da se sakupi dovoljno novca i da uperacija uspe, imaće zašto da živi i čega da se seća, kada poodraste i shvati na kakvim je izbornim mukama oko toga bila Srbija...

M alo je toga u čemu Srbi nemaju nesputanu zelju da prednjače i zamrljaju neki svoj autentični pečat, pa makar to neretko pravilo više štete nego koristi. Tako je i sa takozvanim "realiti" programima koji u Evropi kojoj, navodno, stremimo polako odlaze u penziju (ili u potpuno bizarnu perverziju jer je sve teže šokirati gledaoce), dok kod nas doživljavaju renesansu. Kao i mnogo toga drugog, i ovu treš kulturu smo očešali s debelim zakašnjenjem ali smo se u njoj, samo nama svojstveno, toliko pronašli da smo joj dali veštačko disanje i novi smisao života...