Srbija vs fudbal 3:0

Obavezno kliknuti na fotku za punu velicinu...:)

"Vojvodina" je nadigrala "Partizan", četvrti put zaredom ako neko pita, ali pehar pobednika Kupa Srbije ipak ni ovaj put nije napokon stigao u Novi Sad. I da odmah naglasim da ako neko sada, na osnovu uvodne rečenice, smatra da sleduje puko fudbalska priča, mora da je prekjuče u naletu šizofrenije emigrirao ovamo iz Švedske i da još nije stigao da shvati šta je Srbija. Da je ovo zemlja u kojoj fudbal i sport ne postoje, baš kao ni štošta drugo, da u ovoj državi postoje samo politika i kriminal; ruku pod ruku, neraskidivo povezani u svojoj govnjivoj simbiozi! Rekoh li država?! Bojim se da tek treba da se dokaže da ovo parče teritorije na balkanskim brdima i okrajku panonske ravnice ima i istinske odlike države. A dokazni postupak će biti dug i mukotrpan... 

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Ali dobro, malo mora i o fudbalu! Novi Sad ne pamti bolju atmosferu pred neki tako važan meč, a odluka kluba da besplatne karte i prevoz obezbedi za sve zainteresovane, a ne samo za najvatrenije simpatizere, svakako je hvale vredna. Cca 60+ autobusa u organizovanoj koloni oko 16.30 kreće put prestonice, dupke punih euforičnim navijačima od 7 do 77 godina. Imamo i dobre razloge! Posedujemo mnogo bolji tim, koji to prvi put posle dužeg vremena nije zakucao kao neostvareno na papiru, nego je nadmoć nad šampionom dokazao i na terenu; i kod kuće i u gostima, na njihovom JNA. A onda počinje golgota! Policija kolonu sprovodi zaobilaznim putevima na ivici razuma, pretvarajući distancu između Novog Sada i Beograda od 75 km u bezmalo duplo toliko. Klackanje brzinom od plafon 70 km/h traje gotovo četiri i po sata?! A onda vrhunac - na svega dvadesetak km od Beograda autobusi su zaustavljeni, navodno zato što su neki navijači bacali flaše i smeće kroz prozore?! Ja to nisam video a, ako je to neko zaista uradio, neka mu služi na čast. Takvom nije mesto među iskrenim ljubiteljima "gospodskog kluba"! Ipak, dodaću samo da kraj puta viđamo brojne, upečatljive kamare smeća, tako prepoznatljive za srpsko poimanje ekologije, one zbog kojih niko nije zaustavljan, niti kažnjavan... U međuvremenu, utakmica je uveliko trebalo da počne, a mi još nismo ušli ni u Beograd, a kamoli na stadion. Neverica i očaj. A onda tračak nade - dobijamo informaciju da su Vošini fudbaleri uz nas i da odbijaju da izađu na teren dok ne stignemo na "Marakanu". Svaka vam čast momci! U "Partizanu" negoduju, pitaju ko se čeka, što već govori o njima. Pa nismo zaustavljeni zato što smo to mi želeli?! A posle svega što se tog 11. maja dešavalo na stadionu i oko njega, teško je poverovati da smo blokirani slučajno.
Oko 20.45 (pola sata zakašnjenja) napokon ulazimo na "Marakanu". Prizor u kome "istok" ključa u crveno-beloj boji, dok cca 6.000 duša prekriva onaj natpis "Gasprom" na tribini, je nezaboravan! Tako nešto se retko viđalo u velikoj Jugi! Dok nas hiljade "Grobara" sa "juga" vređa iz sveg grla, mi pevamo u slavu voljenog kluba, dok razvijaju transparent na kome nas nazivaju provincijalcima i poručuju kako je "naša brojnost naša sramota", smejemo se njihovom jadu. A njegovi potpisnici garant odreda žive u krugu dvojke! Aha... Zapravo, taj transparent treba objaviti na bilbordima širom Novog Sada, da vide ovdašnji "Grobari" šta beogradska sabraća misle o njima! Ili smo to provincijalci samo mi koji ne navijamo ni za "Partizan", niti za "Crvenu zvezdu", nego, zamisli molim te, za klub iz sopstvenog grada u kome živomo?!
Svejedno, prvo poluvreme protiče u manje-više mlakoj igri oba tima, u kojoj "Partizan" gotovo bez igre postiže čudno srećan gol, uz ne baš sjajnu intervenciju golmana Brkića za 0:1. Ali makar pošteno! Na "istoku" šok ali ne gubimo nadu, znamo da Voša može puno kad hoće. I drugo poluvreme nam donosi upravo to! "Vojvodina" kao da je dobila krila, svuda je na terenu i igrači "Partizana", saterani u sopstveni šesnaesterac, ne znaju šta ih je snašlo! Kruna stiže u 63', kada na centaršut Merabašvilija Danijel Mojsov donosi izjednačenje 1:1. Urlamo od sreće, znamo da možemo do pehara, znaju to i igrači, trenutak za osvajanje kupa je konačno sazreo!

A onda na scenu stupa sudija Veselinović! Kao da je samo čekao priliku da dosudi penal za "Partizan", činilo se da je dunuo u pištaljku i pre nego što je Mojsov, navodno, oborio Tejga?! Sumnjiv penal koji smrdi na početak krađe ali protesti su uzaludni, Brkić nemoćan i "Partizan" ponovo vodi, 1:2. Idemo dalje momci, možemo mi i to, ima još vremena! Međutim, vajni Veselinović presuđuje da onim penalom nije dovoljno pomogao beograđanima?! Prvo je u 80' "Vojvodini" poništio čist gol Mojsova za novo izjednačenje (što smo jedva progutali), a zatim je tri minuta kasnije zaboravio da ujednačenim kriterijumima dosudi penal nakon Tejgovog faula nad Trajkovićem?! I ta je ogromna kap prelila čašu govana koja nam je servirana kao finale nacionalnog kupa!

Photos by Filip Bakić ("Dnevnik")

Igrači "Vojvodine" počinju demonstrativno da napuštaju teren, istočna tribina im daje bezrezervnu podršku skandirajući "Izlazite napolje!", a onaj arbitar što više neću ime da mu spominjem jer ne mogu svakih pet minuta da perem zube prekida utakmicu i daje znak igračima i navijačima "Partizana" da mogu da započnu unapred izrežirano slavlje. Do te mere da me više ne bi čudilo i da je na trofeju namenjenom osvajaču kupa još tri dana ranije ugravirano "Partizan", da se ne gubi vreme trivijalnim formalnostima. Jer je ono što smo na "Marakani"gledali tih 83 minuta do prekida bilo upravo to - puka formalnost u kojoj se pobednik znao unapred. Samo što smo se svi mi na "istoku" iz petnih žila trudili da to ne vidimo, nadajući se da postoji makar zrnce šanse da u ovoj zemlji jednom pobedi i fudbal, da trijmfuje bolja ekipa, ona koja to dokaće i na terenu; a ne u smrdljivim kancelarijama FSS-a Tomislava Karadžića.


Eto, a ja rekoh da neću o fudbalu... Izvinjavam se svima koji ne vole ili ne razumeju taj, kako kažu, najpopularniji sport ako sam ih udavio opisom utakmice. Ali malo je toga u minulim redovima zaista imalo istinske veze za fudbalom. Ta igra je odavno postala samo lakmus hartija sveukupne prljavšine u državi. I to ne samo kod nas, mada smo i to, kao i sve loše što s lakoćom usvajamo, uspeli da dovedemo do ivice perfekcije. Dobro znam šta će na sve ovo reći svako ko ne navija za "Vojvodinu", a to je, jasno, velika većina - da smo izgubili, pa sad kenjkamo i svi su nam drugi krivi, tražimo alibi. Ali neka takvi saslušaju i ovo, pre nego što donesu preuranjene zaključke. Navijati za "Vojvodinu" je posebno stanje svesti, jer svako ko se upusti u tu avanturu unapred zna da je svesno prihvatio ulogu Davida protiv Golijata, da će mu navijački hleb biti gorak i da neće često imati priliku da se raduje, jer staje na crtu državnom projektu - "beogradskim blizancima" iza kojih stoje bogati finasijeri i mašinerija vlasti i sistema vladanja "hleba i igara", fudbalskih klubova koji, opijeni tako privilegovanim položajem, neskriveno smatraju da se fudbal u Srbiji igra samo zbog njih. I, u takvom položaju, imaju potpuno pravo da se tako osećaju.

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Ostaje im samo da se na početku sezone dogovore ko će te godine pobediti - "Crvena zvezda" ili "Partizan", a svi mi ostali smo samo kulisa privida fudbalske lige, nadobudni statisti koji ne žele da prihvate vazda potčinjeni položaj. Naročito kada je, kao u finalu kupa, neopravdan jer takvi porazi najviše bole. Zato je, još jednom ponavljam, navijanje za "Vojvodinu" specifično stanje svesti, jer njeni navijači nisu razmaženi neprestanim očekivanjem trofeja i nerazumevanjem dogovora na vrhu zbog kojih je titula te godine morala pripasti komšijama. Navijači "Vojvodine" nemaju takva očekivanja, već samo tihu nadu da bi jedne sezone, kad već nekim čudom uspeju da sastave najbolji tim u ligi, mogli i do titule i zato znaju da budu veliki i u porazu, da razumeju kada ih nadigra bolji protivnik i da svoje ljubimce nagrade zbog uloženog truda. Koliko god voleli da pobeđujemo, većini pravih navijača "Vojvodine" nije toliko bitna pobeda, koliko igra u kojoj se ostavi srce na terenu, pa neka pobedi bolji. Ako neko i posle ovoga ne razume šta znači navijati za "Vojvodinu" i, nažalost, i ove reči smatra produženim kenjkanjem, mogu samo da ga žalim... jer nikad neće shvatiti da je fudbal za nas navijače ipak i dalje samo igra, a da oni koji su ih navikli na pobede po svaku cenu to ne čine zbog njih, već zbog sopstvenog unosnog biznisa u kome ništa drugo nije važno, gde cilj ne bira sredstvo i gde je fudbal samo scenografija pozadinske prljavšine koja ponekad, baš kao u noći 11. maja, bezobrazno ogoljeno izbije na površinu i posere se po svemu... 

Photo by Filip Bakić ("Dnevnik")

Trebalo je da nam bude jasno još kada su, nakon ligaške pobede "Vojvodine" nad "Partizanom" i u Beogradu, kada se Vosha na drugom mestu izjednačila sa "Zvezdom" na samo tri boda iza "crno'belih", prestonički mediji, sa sve proklamovano nepristrasnim javnim servisom na čelu koji posle očekuje da mu plaćamo tv pretplatu, izveštavali kako je "Vojvodina" time zakomplikovala šampionsku trku između "Partizana" i "Zvezde"?! Niko se nije setio da uoči kako, prvi put otkako je spske prve lige, par kola pred kraj prvenstva tri tima ravnopravno konkurišu za titulu?! A to bi, gospodo iz FSS-a, bila pobeda i popularizacija otpisanog fudbala u zemlji Srbiji i najlepsha pozivnica za ispunjene stadione! Ne, moćnici su smatrali da to ne treba tako, da nam se blato u kome smo se zaglavili sasvim lepo slaže uz garderobu i da ništa ne treba menjati. Sjajno! "Vojvodina" tom pritisku nije odolela i treća titula je ostala samo san. Ipak, ponadali smo se da će se kreatori života i smrti u Srbiji zadovoljiti time i da će makar kup poštedeti svojih prljavih zakulisnih igara. Da će pusiti da se utakmica odigra regularno, pa neka pobedi bolji i neka, što da ne, ako treba i David baci na pleća velikog Golijata. Ali ne, gramzljivost nema meru i "Partizan" u onako režiranom finalu ne bi pobedio ni 11 puta klonirani Čak Noris, a kamoli mali Mojsov i njegovi drugovi...


Srećom ili nažalost, ima nas još koji i danas nismo navikli na činjenicu da je u Srbiji omiljeni sport klanje vola zarad 200 grama mesa! A 11. maja 2011. godine u Beogradu je, konačno i nepovratno, zaklan srpski fudbal, zarad pobede "Partizana" kome su moćnici ove sezone namenili duplu krunu i na svaki način osujetili svima pravo da to dovedu u pitanje. Žao mi je onih koji su suviše kratkovidi da to ne vide. Razumem ih, pobeda je slatka, a gorak ukus nameštaljke će brzo izvetriti sa nepca i sve što će ostati zabeleženo je pobeda i 12. pehar pobednika kupa. Ali i dalje mi je žao što nisu u stanju da sagledaju dalje od toga... Osvrnite se oko sebe! Živimo u zemlji u kojoj, da se ne udaljavamo previše od fudbalskog miljea, bivši predsednik FSS-a nakon višemesečnog bekstva odnekud ima da plati milion evra za odbranu sa slobode, a aktuelni će, kad-tad, isto tako mora za štošta da odgovara, u kojoj su proslavljeni čelni ljudi dva največa kluba na optuženičkoj klupi zbog zgrtanja miliona od prodaje igrača, a estradna diva koja je postala predsednica kluba koji je je njen upokojeni suprug doveo do jedne od najsramotnijih titula u istoriji igara sa loptom je zbog istog krivičnog dela istrgovala osam meseci kućnog pritvora. U zemlji u kojoj je uspeh imati na stadionu kapaciteta 20.000 mesta cca 1.000 navijača na utakmici, ispasti u drugom kolu evropskih kupova i odakle sve što ima iole talenta za tračanje za loptom odlazi u pečalbu najkasnije sa 16 godina. Gde fudbal za mnoge i dalje predstavlja sve, iako nam povratno ne pruza ništa! Pa sad vi razmislite vredi li u takvoj nameštaljci i dalje do krvi nasrtati na protivničke navijače i smatrati njih krivim za svo sranje koje su nam zamesili daleko nedodirljiviji od njih?! Oni koji su 11. maja u ime Srbije pobedili srpski fudbal, službenim rezultatom 3:0 kako i dolikuje trenutku!

Photo by Radivoj Hadžić ("Dnevnik")

Photo by Radivoj Hadžić ("Dnevnik")

Da li je ok što su fudbaleri "Vojvodine" odbili da budu deo toga i što su podignutih glava napustili stadion pre vremena, uprkos propuštenom trofeju i kaznama koje će uslediti? Pa šta su drugo mogli?! Preostalo je još samo da skinu gaće i dozvole da ih protivnici i stvarno naguze! Da li bi gospoda Karadžić, Stanojević i ostali tada bili zadovoljni?! Izabrali su ovo drugo, što, slažem se, nije baš naročito popularno, ali je jedini adut imalo morala koji im je te večeri preostao. Navijači su to umeli da cene, da ih podrže u odluci na stadionu i dočekaju i pozdrave po povratku, na novosadskom Trgu slobode. Da zajedno sa svojim ljubimcima ponovo budu veliki, u još jednom u nizu nezasluženih poraza van fudbalskog terena. I nemam ni trunku sumnje da će, nakon svega viđenog na "Marakani" i u direktnom tv prenosu sa stadiona, "Vojvodina" iz ovoga izaći samo još jača i ja još više navijača koji su progledali i ne žele da budu deo sramote koja iz dana u dan uništava ne samo fudbal, već i ono malo odlika države što nam je, makar na papiru, preostalo.

Evo, napokon završih. Izvinjavam se što kasnim. Ceo dan sam mamuran, do ranih jutarnjih sati smo slavili našu malu pobedu u finalu kupa...


Alexa Grubeša