Mi u čabru, a oni u romingu

(Iz Arhive)

Država ne radi! Ministri i poslanici mahom zatvoriše butigu i razmileše se put nekih lepših malih mista, gde posledice krize osećaju samo oni koji im na noge donose ladnu pinakoladu i neumesno ih cimaju za PIN kod službene kreditne kartice.

A i šta će nam? Životi nam ionako teku mimo njih. Baš kao što i trećina Srbije štrajkuje mimo zone njihovog interesovanja i istinske želje da tome pronađu lek. Zašto bi, kada upravo na toj teskobi sopstvene kože podanika i jašu na vlasti sve ove godine, smenjujući se pokatkad među sobom, rušeći prethodne na istoj onoj odavno prežvakanoj priči na kojoj su izbore dobili i oni pre njih. Socijalno-razvojnoj, nacional-evropejskoj, milozvučnoj… onoj koja će nam, kada se jednom ostvari, navodno doneti nedočekani boljitak, a od čijeg nam je slušanja, budući da se ne ostvaruje, iz dana u dan samo sve gore. I tako, iznova i iznova… Mi u čabru, a oni u romingu…

          Ali ipak se radi, čak i u tim neljudskim uslovima topljenja na primorskom suncu, zarad bronzanog tena pred dokonim svetskim zvaničnicima. Neka vide beštije da nismo ni mi šugavi! Shodno okolnostima u kojima valjda jedino premijer i poneki baksuzni ćata još tumaraju avetinjski praznim hodnicima zdanja u Nemanjinoj, Vlada sve češće praktikuje famozne telefonske sednice. I u romingu, što da ne? Ionako nikome ne polažu račune, niti ih iko ozbiljno proverava. A aferama kojima nas s vremena na vreme zabave (već samom inicijalnom činjenicom da nikada neće dobiti zasluženi sudsko-vaspitno-zatvorski epilog) je obično već u trenutku pojavljivanja u štampi odavno prošao rok trajanja. Baš kao i mnogima koji su u njih upleteni! Ali ko te pita? Mi smo već svikli na to da su nam na čelu kolone najbajatiji među nama…

          Uostalom, šta je život bez sitnih zadovoljstava? A nekako podozrevam da je telefonsko odlučivanje o sudbini par miliona Srbalja i teritorijalno pripadajućim im manjinskih zajednica, dok onako leškariš na plaži i jednim okom pratiš svog klinca kako vuče pišu po pesku, a drugim preplanulu strankinju obnaženih sisa, mnogo dobar ego trip. I kako to onda uskratiti ljudima koji su svojevremeno tako prilježno lepili plakate svoje i cepali plakate suprotstavljenih stranaka, strpljivo gradeći karijeru osobe vredne poveravanja državnog posla od najveće važnosti? Nikako! Ja jednostavno ne bih imao srca da to učinim…

          A i što da ne? Takav pristup gorućim problemima je baš maštovita uvertira za predstojeći sastanak s budžama iz MMF-a, od kojih ćemo, cinične li zvanične platforme, tražiti da nam pokrpaju rupu u budžetu, koja se progresivno širi kao ona u ozonskom omotaču. Zamolivši ih pritom da još malo prolongiramo dato obećanje o drastičnom kresanju državne uprave i s tim usklađene javne potrošnje?! Da nam daju još malo vremena da iznova prođemo kroz kilometarske spiskove decenijama taloženih rođaka, prijatelja, zaslužnika i poslušnika i proberemo one do kojih nam je nekako najmanje stalo; kojima najlakše možemo dati nogu i tako rasteretiti budžetsku rashodovanost. Pa neka se posle češe Evropa, kada za naše pridruženje istoj više ne budu glasali čak ni (sveže otpušteni) brat, ujak, te kum i kuma najvatrenijih agitatora njenih vrednosti! Sami su krivi. Lepo smo pokušali da im objasnimo da mi ne umemo drugačije…

          I baš nekako zato, dok Francuska i Nemačka oprezno objavljuju kraj recesije, a ostatak EU očekuje da ih oni sada povuku u bolje sutra, mi znamo da nas to uopšte ne dotiče, jer mi smo, navodno, imuni i na SEKu; taman koliko i na svinjski grip. Ko zna, možda i jesmo? Mi ionako imamo svoju krizu i šta će nam neka tuđa! Naša je svekolika kriza ekonomije, morala, svesti i razuma sveprisutna otkako smo se rodili. Toliko je podmuklo tokom godina srasla s nama da je više ni ne primećujemo; niti uočavamo potrebu da joj se odupremo i prevaziđemo je. Naša? Da, naša, u najbukvalnijem, nedeljivom smislu te reči! Jer, dok smo mi u čabru, oni su u romingu…

Aleksa Grubeša